Baš kao što bi, sad već neka stara, pesma rekla "samo jedno mesto na svetu se zove dom" ili "tamo gde je sve po mom"...

Tu smo prohodali i prvi put se valjali po travi, igrali žmurke oko borića, nabijali se u ono malo prostora stare "rakete", urlali nečije ime, sve u nadi da će ta(j) čuti, jer glas kad se sa Bagdale pusti - čuje se sve do Bivolja, Lazarice i Aerodroma... Tu, na našem Brdu, na našoj prvom osmatračnici, prvom životnom pramcu...

I kao što veliki Dušan Matić u svojoj antologijskoj poemi iz 1951. napisao: 

Ne gledaj put Bagdale. Hrast je davno posečen.

Gledaj kose zrake smiraja kako kupaju pustu

                baštu svojim

raskošjem.

Zaboravi na kiše i na snegove godina.

Tiho u sebi izgovori samo reč Bagdala.

Plišana kap njena pada na rane

I na nespokoje.

Ne! to ne cepa strašna zebnja ni prostore ni

                dane

Ni čame kad vrebaju nas i sumnje i potsmeh i bore

                preko svega.

Da ništa nije ništa nam bilo dano.

Da mira nam nigde nema.

Seti se još dok izgovaraš u sebi tiho reč

                Bagdala da nemaš

šta da čuvaš za sebe sama.

I sve ti je sve bilo dano.