Božidar Savićević rođen je 17. 1. 1925. godine u Kruševcu. Pohađao je Vojnotehničku školu, zatim je radio kao zubotehničar i bio je u Jugoslovenskoj armiji, a glumom je počeo da se profesionalno bavi 1948. godine zajedno sa suprugom Radmilom u kruševačkom „Abraševiću”. 

Radmila je sreću pronašla kraj Bože kojeg je upoznala na kruševačkom korzou. Kako govore njeni bližnji supruga nikada nije zvala ni po imenu ni kao muža nego kao "moj čovek". Mnogi pričaju da je to bila jedna od velikih ljubavi. Upoznali su se dok je ona bila mlada, a on radio kao zubni tehničar. Zavoleli su se na prvi pogled. Uskoro su se venčali, a Božidar je zbog nje promenio profesiju i postao glumac. Gde je išla ona, išao je i on.

- Otići iz svog rodnog grada, ostaviti svoje majke, svoje kuće, mi smo bili izvor zarade kojima su njima omogućavali da svoje dane bolje prožive. To je bilo strašno. Mi smo otišli. Ljubiša Ružić je ponudio mom čoveku da dođemo u Niš. Mi smo pošli. Nismo imali stan, ništa. Glumci su u svim varijantama bili sirotinja. Ne želim se. Ja sam svoji život sam htela onako kako sam htela - rekla je svojevremeno Savićevićeva i dodala: - Moj muž je bio izuzetno lep čovek.

Igrao je u narodnim pozorištima u Kruševcu i Nišu gde je stekao afirmaciju, a zatim u Beogradskom dramskom pozorištu u Beogradu.

Kruševljanin, na teatarskom radu u Nišu od 1955. do 1970. godine, Bata Boža, kako su ga zvale Nišlije, došao je u teatar na Sinđelićevom trgu zajedno sa suprugom Radmilom u času kada je kruševačko pozorište prestalo sa profesionalnim radom. Bio je i ostao nezaboravni Kalča u „Ivkovoj slavi”. Prvi put je tu veliku ulogu odigrao 1965. godine, da bi 1981. uskočio umesto obolelog kolege Radisava Dimitrijevića Bokija. U Nišu je debitovao kao Loristan u predstavi „Madam San-Žan”, tumačio je potom Hasanagu u „Hasanaginici”, Gunar Harzea u „Pohodu na sever”, Matiju Kumala u „Plači voljena zemljo”, Otela u Šekspirovoj tragediji. Bio je klif u „Osvrni se u gnevu”, Toma u „Nežnoj ptici mladosti”, Otac u Nušićevoj „Autobiografiji”, Sava u „Večitim studentima”, Husa u „Stanoju Glavašu”, Disetol u „Idem u lov”, Milidija u „Taocu”, Matija u „Velikom nožu”, Baron u „Na dnu”, Kića u „Dva cvancika”, Stojan u „Koštani”, Sava Savić u „Protekciji”, Kočkarev u Gogoljevoj „Ženidbi”,...

Kolege i prijatelji su tvrdili da je poznata majka Vuka umela da bude prilično ljubomorna. I njeni rođaci ističu to kao činjenicu.

- Sećam se kad mi je pričao kako je Rada sekla kulise u Niškom pozorištu jer je u to vreme bila veoma ljubomorna. On je bio popularan i lep glumac, igrali su zajedno u mnogim predstavama, ali kad bi Boža imao scenu s nekom mladom i lepom koleginicom, ujna bi probušila kulise i gledala šta radi na sceni, pa bi mu posle predstave prebacivala kako je mogao malo manje da steže u zagrljaj tu partnerku. Doduše, po njenoj verziji, samo je razmicala kulise, ali on je tvrdio da je pravila rupe na njima kako bi imala bolji pogled na scenu – ispričala je novinarka Nataša Mijušković kojoj je Radmila bila ujna.

Voleo je pozorište, boemski život, boks i fudbal. Ostaće upamćen i po ulogama na televiziji i filmu: Bogosav (Građani sela Luga), Miško (Pozorište u kući), Barmen Čarli (Rekvijem za teškaša), Marko (Otpisani/ Povratak otpisanih), Jovketov otac  (Šta radiš večeras). Poslednje zapažene uloge ostvario je na samom početku novog milenijuma ulogama u filmovima "Senke uspomena" i "Ona voli zvezdu". 

Preminuo je 25. januara 2003. godine. Uz svoju Radu počiva u Beogradu, u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju.