Branko Miljković, jedan od najvećih bardova srpske i jugoslovenske poezije za svog kratkog života (1934 - 1961) često je zalazio u Kruševac, tragom voljene devojke, a i na, po svemu sudeći omiljenu planinu Jastrebac...

O tim njegovim putevima će, o 25 godišnjici pesnikove smrti svedočiti pesnik Dragan Kolundžija: - Beograd i njegova kasna noć, s košavom, a ja evo, još za svojim stolom. Mislim na jednu drugu noć, na Jastrepcu, o kojoj je pre više od 30 godina živo govorio pesnik Branko Miljković. Tada još nije bio napisao one svoje sjajne stihove o Goranu: "noć je suviše velika za moje zvezdano čelo/ u nekim šumama crnim nepoznatim/ i drvo je reklo nemoj/ Jutro moje belo/ ime ti svoje ostavljam kad ne mogu da se vratim".

Kad da mu čujem glas dok vatreno opisuje samo jednu noć, a nijednu drugu i nijedan drugi dan svog kratkog letnjeg odmora na Jastrepcu. Samo o jednoj moći iznad mračne zemlje (tako sam tada zamišljao šume oko Kruševca, tako ih noćas vidim) govorio je Branko... "To je noć s velikim N na Jastrepcu" govorio je Branko. Noć kokoš na jajima ispod Jastrepca. Noć koja je sva stala pod Brankov crni šešir".

Koje su to pesme kojima je Branko bio inspirisan u doživljaju žestoke i mračne noći bez zvezda na Jastrepcu - ostaće pažljivom analitičaru njegove poezije da otkrije.

Izvor: Jastrebac Lake Resort