Hari Ristović - "Zlatousti" sa Bagdale
Ivan St. Rizinger
Utorak, 03. Mart 2020.

Miomir Ristović Hari je rođen 21.12.1938. godine. Rano je ostao bez oca Nedeljka, a brigu o njegovom školovanju i vaspitanju su preuzeli majka Mirjana, deda Struja i baba Raja. Hariju je bilo sve dozvoljeno a on nikada ništa nije zloupotrebio. Pored svoje porodice, koju je obožavao, decu, suprugu, majku i dedu - voleo je i sve ljude koje je poznavao. Bio je i ostao narodni tribun, otud i slikovit nadimak "Zlatousti", i čovek koji nikada nikoga nije mrzeo, a hteo je svakom da pomogne - bio on znan ili neznan.

- Učio i znao da nauči druge. Govorio je: "Da li prase može uz banderu i odgovarao – ne može. A mačka, može". Toliko o poslu kojim se bavio. Ljudi koji su šezdesetih godina prošlog veka i kasnije dolazili u „Pobedu“, koja je iznedrila Radio Kruševac i Regionalnu televiziju, bili su u prilici da slušaju bajkovite priče o novinarstvu. Reč mu je uvek bila odmerena, istinita i, pre svega, iskrena prema sagovorniku. Kako je besedio tako je i pisao - zapisao je svojevremeno novinar Ljubiša Balta Marković.

Retki još pamte da je bio i vrsan pesnik, objavio dve nevelike, a vanserijske knjige stihova "Poslednji zbeg" (1962) i "Dva vrela noža" (1966). O njegovim delima Ljubiša Đidić je, nazivajući ga "neodrainistom", zapisao: - Ristović voli zvučne epitete, ukus mitskog i arhaičnog, zvonjavu reči, izvesnu sentimentalno - romantičarski atmosferu, boemski gorku i jetku. Provincijski i bolno šetaju kroz njegove pesme glupe kaćiperke, ćoravi nosači, golišavi cigančići, gluvonemi čistači, sujetni kelneri, komšijski psi. U takvoj paradi, često iznuđivanoj i mimo neposrednosti, često bliskoj maniru, stoji i jedan motiv čist i neposredan u dođivljaju, tkan kao najlepša svilena nit naših osećanja, izvor ljubavi i nade, simboličan u lepoti. breg Bagdala. Breg iznad grada čije se ime izgovara sa svetačkim prizvukom. Posebnu pesmu "Bagdala" objavio je 1963. godine u martovskom broju časopisa "Bagdala".

BAGDALA

Noćas mi se skrivaš kao zarumenela seoska devojka
kada se prvi put ogleda između roditeljskih koraka
na nekom pijanom seoskom vašaru
vidim te uvek u mojim putanjama i grcajima
i kroz prljavi prozor ove dimljive krčme
u budnom snu mojih prijatelja
lepa si kao podivljalo muško jagnje
u rukama zloćudnog moravskog hajduka
kao tanušna hanuma zbog koje su osmanlije
ludovale u zidinama Aladža Hisara
kažu stare knjige i rodila si se lepa
negde daleko na plećima vrelog sandžačkog hata
ili u najluđem sevdahu ljutog anadolijskog bega
prgavi janičari i krvoljubive haračlije
zastajali su pred tvojim bokorima
od vitica sa tvojih ramena pleli stihove
i umesto handžarskih orgija 
u poslednjem skoku uskiptelog zuluma
urezali ti na neobranim dojkama ime Bagdala
Lepa si i kad se u tvojim kovrdžama
traže zaneseni maturanti i stidljive šiparice
tumaraju Cigančići sa svojim ogolelim noćima
sanjaju pijanci okrvavljene čaše
pune ljubomornih kapi i isparenog vina
lepa si kad mršaviš od decembarskih kletvi
ili se raširiš puna letnjih pomama
zaljubljen sam u tvoje razlistale pletenice
kao dete u najskuplju plastičnu lutku
vojnik u najružniju provincijsku kurvu
lađar u najtraljaviju lađu
vučica u svoju kopilad
i pesnik u najtopliju aprilsku kišu
volim te kao i sve lutalice ovog grada
koje svake noći traže svoja jutra u očima
tuđih tugovanki i potucanju i poticanju poslednje turske kaldrme

Pisao je drugima predgovore, recenzije i govore... Mrzeo je nepravdu i laž ali je stoički izdržao raznorazne udarce u životu. Pored zabrane upisa na sve fakultete, kao vođa studentskih demonstracija u Srbiji šezdesetih godina, do kraja života nije mogao da shvati da postoje ljudi koji ga mrze jer je znao samo da voli. Deo svoje ogromne biblioteke sa nekoliko hiljada knjiga poklonio je kruševačkoj biblioteci, Gimnaziji, biblioteci u Brusu, Beloj vodi, Gerontološkom centru.

U mladosti, mnogi su želeli da zašilje olovku. Da ocrnimo nekog ili nešto, smatrajući da su u pravu. Hari ih je učio da moraju da čuju i drugu stranu. Da nije sve u životu tako i toliko crno. Da ima i lepih stvari o kojima valja pisati. Kao njegova reportaža o ljubavi crnoputog violiniste iz Trstenika i bele žene „Crna i bela ljubav“. To je bio bukvarski primer novinarskog pravila i pravca Harija Ristovića.

Burnih, političkih sedamdesetih godina, sa najbližim saradnicima, Božidarom Milosavljevićem, pobratimom Momčilom Ivanovićem, Miroljubom Nicovićem i drugima, stradao je bez zrna baruta. Njihova želja da „Pobeda“ ima sopstvenu štampariju i Produkciju gramofonskih ploča koštala ih je – smene. Hari i Nicović su se dvadesetak godina kasnije vratili u „Pobedu“. 

- Posebna slabost bile su mu komšije iz naselja Marko Orlović. Prema njima bio je kao roditelj i najiskreniji komšija. Oni su njemu bili ljudi sa dušom koji su od svega najviše voleli muziku, vatru, konje, žene i njima bliske ljude koji su njih same cenili i poštovali. Rado im je pomagao i kad je mogao i kad nije mogao. Nekada je njegova lepa i umilna reč više značila od bilo kakve materijalne pomoći. Bio je boem koji je znao da uživa u muzici, ali i u piću. Pored ciganske muzike, voleo je pesmu „Nisam te se nagledao, nisam te se naljubio“, a ostao je dužan još mnogo nedovršenih priča, mnogo detalja iz istorijata Napretka, Boks-kluba, Pozorišta kao i čitavog grada. Nikada nije napravio nikakav ispad jer mu to nije dozvoljavala njegova kultura i njegova narav. Na najsvečanijim prijemima pojavljivao se u svojim čuvenim džemperima jer kravata je za njega bila luksuz, odelo posebno nije želeo da nosi. Govorio je da je pamet u glavi a ne u kravati - sećao se prijatelja Stanimir Petrović.

Bio je čuven i po šetnji gradom u fijakeru sa Momčilom Ivanovićem. Kružili su oko spomenika Kosovskim junacima. U jednom njih dvojica, u drugom violinista i drugi muzičari. Narod ih je znatiželjno gledao divio se, kao i na sve ono što su pisali u „Pobedi“ izgovorili na talasima Radio Kruševca ili Televiziji Kruševac, a direktor Milosavljević ih je kasnije „ribao“ zbog, po njemu nedoličnog ponašanja...

 

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E