Velike kontradiktornosti od prvih dana prate ovog umetnika. Od toga da je početkom 90-ih bio jedan od glavnih izbora znamenitog estetičara Milana Damnjanovića, do toga da je decenijama imao velike probleme da uopšte izlaže u Beogradu, pa do nedavno objavljene knjige Nikole Kusovca gde ga je Kusovac ubrojao među srpske umetnike vredne pomena u poslednjih sto godina. 

- Kusovac je napravio knjigu u kojoj je pobrojao sve što je, po njemu, pomena vredno u srpskom slikarstvu od 1900. godine do danas. Pored velikog broj autora pomenuo je i mene. Kada vas neko stavi u isti kontekst sa vrhunskim umetnicima, kao što su Cile Marinković i drugi, onda je to, zaista izuzetno priznanje, istakao je svojevremeno Jovan Marinković.

Sebe, zbog velikih nepravdi koje su ga pratile tokom dosadašnje karijere samoprozvao je ironično naravno "najgorim srpskim slikarom".

Jovan Marinković rođen je 1965. godine u Kruševcu. Posle, sa odličnim uspehom završenog matematičkog odseka kruševačke gimnazije, zbog velike ljubavi prema slikarstvu, upisuje Fakultet likovnih umetnosti gde diplomira, a onda i magistrira 1991. godine. 

Životni put od čoveka koji je 1984. bio upisan direktno na drugu godinu FLU, do umetnika koji danas otvoreno govori da je smisao akademije upisati je, završiti je, a onda po mogućnosti odmah zaboraviti sve u vezi s njom, čini da na ovog umetnika možemo da gledamo kao na nekog sa kim ćemo se ili složiti ili ne složiti, ali koji nas sigurno ni radovima ni razmišljanjem neće ostaviti ravnodušnim.

- Sa nekih osam ili devet godina, kada mi je majka kupila knjigu Đine Piskel ,Opšta istorija umetnosti’, bio sam apsolutno očaran jednom malom reprodukcijom slike u toj knjizi. Tada sam prvi put i sam pokušao da nacrtam nešto opčinjen lepotom jednog umetničkog dela. Slika koja me oduševila bila je Vermerova ,Devojka sa bisernom minđušom’. Naravno, blagog pojma nisam imao ko je Vermer, a i ono što sam nacrtao tom prilikom nije mi se nimalo svidelo i zato to ne bih nazvao svojim pravim početkom bavljenja crtežom. Pravi početak dogodio se kada mi je jedna dobra školska drugarica, još dok smo bili kod učiteljice, poklonila mali flomaster koji je imao divnu tanku crnu liniju. Nekako, na stolu su se našli neki mali papiri, verovatno za pisanje poruka, i ja sam tu počeo da crtam nekakve čudne crteže, nekakve male crteže pune neobičnih oblika koje sam onda nazivao „vijugicama”. Napravio sam bezbroj tih malih crteža, bio sam izuzetno zadovoljan. Beskrajno sam uživao dok sam to radio. I zaista, moji roditelji, rodbina i prijatelji gledali su na ta mala čuda veoma blagonaklono. Moglo bi se reći da im se svidelo to što sam napravio. Sada, sa distance od četrdeset godina, jer to se dogodilo negde 1978. ili 1976, mogao bih da kažem da sam u sebi baš onda otkrio žilu kucavicu svog bića. Negde u to vreme i baš crtanjem tih majušnih crteža došao sam do plamena koji će za nekoliko godina totalno zavladati u meni i to do dan-danas...

Osnovni impuls moje umetnosti bila je i ostala mašta. Nikada me nije zanimao realni svet oko mene. Privlačila su me umetnička dela koja su me nosila u neke druge svetove i koja su mi pokazivala čuda, Boš, Dali, kod nas Medijala, oduševljavao sam se Bunjuelom i Spilbergovim ,Ratom svetova’, ,Odisejom u svemiru’ i ostalim čudima svetske umetnosti. Ako umetnost ne otvara neke druge svetove, nema razloga baviti se njome...