Kako je knez Lazar porazio župana Nikolu Altomanovića
Ivan St. Rizinger
Utorak, 16. Novembar 2021.

Zahvaljujući tome što su Turci nadirali u potpunosti obuzimajući svu pažnju Mrnjavčevića, Raška gospoda su se mogla sada na miru posvetiti međusobnim zađevicama i spletkama. Između kneza Lazara i župana Nikole Altomanovića buknula je takva mržnja koja se mogla završiti samo smrću jednoga od njih. Doduše izgleda da još nisu ratovali između sebe. "I mada među njima nije bilo otvorenog rata, ipak su mrzeli jedan drugoga" (Mavro Orbin), što bi se moglo na različite načine tumačiti.

Knez Lazar je verovatno poučen svojim dugogodišnjim iskustvom mirno posmatrao šta se događa ne želeći da se upušta u opasne ratne avanture tim više što nije bio siguran da će moći biti siguran pobednik. S druge strane župan Nikola nije otvoreno zaratio sa knezom jer je u boju na Kosovu ljuto stradao (sve to pod uslovom da je Orbinov izveštaj tačan), a već duže vreme ratovao je i sa Dubrovnikom i sa bosanskim banom Tvrtkom pa mu je to sve oduzimalo suviše mnogo snage. Stoga je odlučio da likvidira kneza Lazara na jedan mnogo perfidniji i podmukliji način.

Verovatno znajući da knez Lazar nije naklonjen naglim i drastičnim potezima kao što je oružana borba i da je spreman da njihov međusobni spor reši mirnim putem, pozove on kneza na pregovore: "odluči da ubije kneza Lazara i zauzme njegove oblasti. U tom cilju pozva ga razgovor. Knez Lazar, koji je dobro poznavao njegovu zlobu, nije se pouzdavao u nj mnogo" (Mavro Orbin). Ovi razgovori trebali su da budu održani na neutralnoj teritoriji, a svako je morao da povede najviše pet ljudi, svi bez bilo kakvog oružja.

Sa svoje strane knez Lazar je ispunio ovaj dogovor i došao sa pet nenaoružanih ljudi, a župan Nikola je učinio to isto. Sam sastanak se dešavao po ljutoj zimi, a bilo je mnogo snega koji je u gomilama ležao unaokolo. Izgledalo je da je sve u redu i da je župan Nikola svoju pogodbu do kraja ispoštovao, međutim "Knez Lazar je došao samo sa petoricom ljudi i Nikola sa isto toliko. Ni jedan ni drugi nije nosio uza se oružje. Ali, Nikola, koji je bio došao samo zato da oduzme život knezu Lazaru, pre nego što se sastaše, poslao je neke svoje pouzdanike da sakriju oružje pod panjeve drveća i u sneg kojega je bilo na tome mestu" (Mavro Orbin).

Izgleda da je župan Nikola ipak najpre pokušao da sa knezom Lazarom raspravi međusobne zađevice među kojima je centralno mesto sigurno imalo to što je knez Lazar oteo od župana Nikole bogati Rudnik, ali kada je uvideo da od dogovora nema ništa on sa svojim ljudima potegne sakriveno oružje i napadne na kneza. "Kad su, dakle, obojica stigli i raspravili što su imali raspraviti, Nikola izvadi sakriveno oružje i jedan od njegovih ljudi rani u grudi kneza Lazara. Udarac je bio tako jak da je Lazar pao na zemlju kao mrtav" (Mavro Orbin). Po svemu sudeći upravo je to bila sreća za kneza jer misleći da je knez mrtav župan Nikola i njegovi ljudi su se pozabavili ostalim kneževim ljudima, a onda se dali u bekstvo. "Ali rana, u stvari, nije bila smrtonosna, jer železo ne prodre skroz, pošto se njegov vrh sudario sa zlatnim krstom koji je knezu Lazaru visio o vratu. Nikola i njegovi ljudi, verujući da je Lazar sigurno mrtav, navališe na njegovu pratnju. Tom prilikom su bili ubijeni Mihajlo Davidović i Žarko Merešić, vlastela Raška. Kako se sve više podizala graja, paž koji je držao Lazareva konja potrča tamo gde je ležao njegov gospodar. Kad je Lazar ugledao konja, smesta se podiže i uzjahavši pobeže. Ovo nije primetio ni Nikola ni iko od njegovih ljudi, jer su, kako rekosmo, pouzdano verovali da je mrtav, pa su se bacili da poubijaju ostale. Kasnije, pak, kad su to primetili, nisu se usudili da pođu za njim u poteru jer su ljudi kneza Lazara bili u blizini i već su mu dolazili u pomoć. Stoga je Nikola bio prisiljen da beži, a knez Lazar je zbog rane ostao mnogo dana u krevetu" (Mavro Orbin).

Očigledno da je samo čitav splet sretnih okolnosti doveo do toga da knez Lazar izvuče živu glavu sa ovoga susreta. Nakon svega između kneza i župana više nije moglo biti bilo kakvih dogovora ili pregovora. Ipak, za prvo vreme župan je mogao da bude potpuno miran jer trebalo je da prođe dosta vremena da bi se knez Lazar oporavio od rane koju je zadobio na njihovom međusobnom susretu i koja je po svemu sudeći bila dosta teška. Na kraju treba imati u vidu i to da je u to vreme knez Lazar tek jedan od oblasnih gospodara koji je istina u usponu, ali je u odnosu na ostale oblasne gospodare poput Mrnjavčevića, Balšića, a pogotovo župana Nikolu Altomanovića, ipak suviše slab i ovo njegovo mirovanje nije bilo uslovljeno samo teškom ranom, već i time što jednostavno nije imao snage da se nosi sa Altomanovićem. Stoga je bilo mnogo pametnije čekati pogodan momenat, a i do sada je već bilo sasvim jasno vidljivo da knez Lazar i te kako ume da sačeka svoj trenutak, a onda da ga do kraja iskoristi.

Interesantno je kako se Balšići nisu uopšte uplitali u sve one događaje koji su se odvijali u Raškoj, što se može objasniti time da su oni sve svoje aktivnosti skretali ka jugu i jugoistoku. Ni sa Mrnjavčevićima nisu dolazili u sukob jer su ovi opet bili okrenuti ka severu. Međutim, ni takav njihov neutralan stav nije mogao da se dugo zadrži i tokom 1371. godine odjednom ih zatičemo kako sa Vukašinom i Dubrovnikom paktiraju i pripremaju zajedničku vojnu akciju koja je trebala da bude uperena na župana Nikolu Altomanovića. Iako je tokom 1368. ili 1369. godine doživeo poraz na Kosovu, župan se uz Ugarsku pomoć neobično brzo oporavio i u 1370. godini njegove čete već haraju po okolini Dubrovnika. Te godine on je od Dubrovnika tražio da mu ovi isplaćuju godišnji dohodak od 2.000 perpera koji su oni inače do tada plaćali Srpskim vladarima. Tako su mu i odgovorili, ali on odmah pošalje svoje čete da napadaju na Dubrovačke posede. Republika je sve pokušala ne bi li ga zaustavila, a svakako najinteresantnije jeste njihovo pismo Ugarskom kralju Ludvigu gde kažu: "Od kada je župan Nikola Altomanović uzeo krajeve, koji graniče s kotarom vašega grada Dubrovnika, mi poznavajući stanje i pakost rečenog Nikole, jer je među svim drugim raškim velikašima, i ako su svi zli i opaki, on je najgori čovek, najnasrtljiviji i najveći varalica. On je počeo da traži od naših poslanika dohodak od 2.000 perpera, koji smo svake godine davali raškom kralju, a nikojem velikašu. Na to je počeo pretiti da će navaliti na Dubrovnik i okolinu".

Dubrovčani su se nadali da će Ugarski kralj Ludvig uticati na župana jer su Ugari upravo bili ti koji su svojom pomoći omogućili županu da toliko ojača, dok s druge strane kako je Dubrovnik priznavao Ugarskog kralja Ludviga za svoga sizerena, to su očekivali da ih kralj shodno tome i zaštiti. Međutim, od toga nije bilo ništa jer je župan imao moćnu zaštitu u Mačvanskom banu Nikolu Gorjanskom koji je uspešno štitio župana od svih opanjkavanja sa strane. Kada su uvideli da ni preko Ugarskog kralja Ludviga I ne mogu ubediti župana Nikolu da zaustavi svoje ratne akcije, Dubrovčani su prišli savezu koji su već tada sklopili Vukašin i Balšići. S druge strane i bosanski ban Tvrtko, koji je od ranije imao račune sa županom jer mu je ovaj harao po Bosni koristeći to da se protiv Tvrtka pobunio njegov rođeni brat Vuk, a onda je protiv njega pobunio i moćnog župana Sanka, želeo je županovu propast pa je sasvim razumljivo što je bio zadovoljan videći ove pripreme i moguće da je na neki način i učestvovao u njima.

Izgledalo je u tom momentu da je baš sve protiv župana Altomanovića i da mu više nema nikakvog spasa, a onda kao da je sama sudbina umešala svoje prste. Ratne su pripreme već došle do kraja, a kralj Vukašin i njegov sin Marko već sa vojskom ulogorili pod Skadrom očekujući i Balšiće. Međutim, baš dok su pripreme tekle i kada se očekivao polazak na Altomanovića iznenada od Uglješe stigne Vukašinu poziv da sve ostavi i da sa vojskom što može brže krene ka Seru u rat sa Turcima. Vukašin se nije uopšte premišljao već odmah pokrene vojsku i krene ka jugoistočnoj Makedoniji. Njihov pohod protiv Turaka je završio teškom katastrofom na Marici dana 26. septembra 1371. godine, a i Vukašin i Uglješa našli su smrt i njihova tela nikada nisu pronađena. Odmah nakon toga i to samo dva meseca kasnije (decembra 1371.) umire i car Uroš čime se gasi dinastija Nemanjića.

Marička katastrofa i smrt cara Uroša bili su događaji koji su na simboličan način označili i kraj agonije Srpskog carstva, mada je veliko pitanje kako su tadašnji savremenici ocenili ovaj događaj i da li su i oni to tako videli. Sama Marička katastrofa više ih je uzbudila zbog strašne pogibije koja je zadesila Mrnjavčeviće nego što im je možda značila kao predznak nadolazeće katastrofe i za njih same. Ono što su oni videli bilo je to da su velike teritorije koje su Mrnjavčevići držali odjednom ostale bez gospodara što je samim time bila idealna prilika za njih da prošire svoje oblasti. Zvuči pomalo paradoksalno da su Turci, apsolutni pobednici u Maričkoj bitci, najmanje zauzeli teritorija koje su držali Mrnjavčevići. Verovatno su smatrali da za tako nešto sada nema potrebe, tim više što su oni sistematski naseljavali sve ono što su zauzeli znajući da samo tako mogu da zadrže sve ono što u početku drže samo snagom oružja. Ipak i pored toga što nisu stavljali Srpske teritorije pod svoju kontrolu oni su napravili nekoliko dubokih pljačkaških upada nigde ne nailazeći na otpor. No, zato se Raška gospoda iz sve snage otimala za ono što je ostalo iza Mrnjavčevića grabeći za sebe ogromne komplekse teritorija, a uopšte ne razmišljajući o tome kako da se suprotstave Turcima i nastave ono što su Mrnjavčevići započeli. Na kraju, u opštoj gunguli i otimanju od svega najmanje su dobili upravo Vukašinovi sinovi, a imao ih je ukupno četiri. "Posle smrti kralja Vukašina ostadoše četiri njegova sina, i to Marko, Ivaniš, Andrijaš i Mitraš. I pored toga što su počeli vladati svojom državom na veliko zadovoljstvo podanika, njihovi neprijatelji ih ipak nisu pustili da dugo uživaju" (Mavro Orbin)

U toj opštoj gužvi najbolje su se snašli sinovi despota Dejana, inače kroz istoriju poznati kao braća Dragaš. Oni potiču od despota Dejana čiji je uspon počeo u vreme cara Dušana i to isključivo zbog toga što je on (despot) bio oženjen za sestru cara Dušana koja se zvala Teodora. Nakon smrti cara Dušana opada uloga despota Dejana budući da je bio žestoko pritisnut od strane Vukašina i Uglješe, pa stoga izgleda da su već njegovi sinovi, Konstantin i Jovan, bili pod vlašću Mrnjavčevića. Međutim, odmah nakon Maričke katastrofe oni uspevaju da veliki deo teritorija koje su držali Mrnjavčevići, stave pod svoju kontrolu. No, ni ostali nisu mogli da se požale. Tako su Balšići zauzeli Prizren, a knez Lazar se dočepao Prištine i Novog Brda. Župan Nikola Altomanović nije izgleda stigao na vreme da i on nešto od svih teritorija ugrabi za sebe, ali iskoristio je priliku da od kneza Lazara, dok se ovaj zabavljao zauzimajući Prištinu i Novo Brdo, povrati Rudnik. Nešto kasnije uspeo je da zauzme i Zvečan na Kosovu: "knez Lazar uzeo Prištinu i Novo Brdo, kao i mnoga druga obližnja mesta. Nikola Altomanović, s druge strane, zauzeo je čitavu oblast koja se graničila s njegovim zemljama. Balšini, pak, sinovi, mada su im bili rođaci, oteše im iz ruku Prizren i mnoge druge susedne krajeve. Ni Turci nisu propustili priliku da zagospodare velikim delom zemlje koju su držali u Romaniji" (Mavro Orbin).

Iako su u opštoj otimačini prošli najbolje, braća Dragaš su bila suviše blizu Turaka da bi mogli da budu apsolutno samostalni, te su stoga veoma brzo nakon Maričke bitke (godinu-dve najduže) postali Turski vazali, ali za utehu uživali su veliku autonomiju tako da su im vazalske obaveze u suštini ipak bile snošljive. Upravo ovi navodi Orbina odnose se na njih: "Jer oni, (Turci. prim. autora) uzoholivši se ovom pobedom, počeše da prodiru bez ikakve prepreke u sve delove Raške i da ih haraju. Zbog toga mnogi velikaši onoga kraljevstva, u nemogućnosti da im se drukčije odupru, sklapali su s njima mir i služili im u ratovima protiv hrišćana. Među ovima su bili Dragaš i Konstantin, sinovi Žarka Dejanovića, i mnoga druga vlastela koja pre bejahu podanici kralja Vukašina i njegovog brata Uglješe" (Mavro Orbin).

Što se tiče samog vladara, Srbija ga je imala makar samo formalno jer je neposredno pred Maričku bitku kralj Vukašin krunisao svoga sina Marka (kraljević Marko) za mladog kralja. Time je, nakon Vukašinove smrti i smrti cara Uroša, Marko bio taj koji je postao kralj. Toliko sa čisto legalističkog stanovišta, ali u to vreme nikome nije padalo na pamet da prizna ovoga za kralja.

Razlog više je bio taj što su Markove preostale zemlje pale Turcima u vlast i što je i on sa braćom, poput braće Dragaša, postao Turski vazal. "Zbog toga gore rečena braća, da bi zadržala bar nešto, pristadoše da plaćaju danak Turcima, pa su im služili i u ratovima" (Mavro Orbin). Ovo je bio razlog više da Marka Mrnjavčevića za kralja niko nije želeo, mada to nije bilo ono što je bilo preovlađujuće. Raška gospoda su jedva dočekala da dođe kraj prevlasti kralja Vukašina i despota Uglješe, pa sada kada su ova dvojica konačno doživela svoju propast pa makar i od Turske ruke, oni su odahnuli ne želeći više nikome da se po bilo kome osnovu pokoravaju. Separatističke težnje su tada doživele vrhunac i na tlu bivše Srpske carevine stvoreno je nekoliko oblasnih gospodara.

Na Srpsku carsku krunu bilo je pretenzija, ali sa strane sa koje je to mogao malo ko očekivati. Naime, sestra cara Dušana po imenu Teodora, monaško ime Evdokija, nakon smrti cara Uroša odjednom sebe počinje smatrati caricom i u jednoj povelji sebe tako i naziva: "Blagočastiva i hristoljubiva gospođa carica Evdokija sa prevazljubljenim sinovima carstva mi despotom Jovanom i Konstantinom". Iako je Teodora/Evdokija imala neko opravdanje za takav nastup, budući da je nakon smrti cara Uroša, ona bila ta koja je po rodbinskim vezama bila najbliža caru (izuzimajući Simeona koji se nalazio u Epiru i koji u to doba verovatno da nije bio više živ), to u samoj Srbiji nije bilo nikakvog odjeka tako da je ta carska titula imala šuplji prizvuk budući da je niko nije priznavao. Zapravo, moglo bi se postaviti pitanje koliko su Dragaši sa naglašavanjem carske titule uopšte imali želju da se nametnu Raškoj gospodi, a koliko da na neki način ipak naglase da imaju široku samoupravu (to jest da su samostalni) iako su formalno Turski vazali. Prije će biti ovo drugo, tim više što se radi o jednoj samosvesnoj porodici kojoj nije nepoznat njen značaj, ali i ograničenja. Njima je moralo sasvim jasno da ih Raška gospoda neće priznati za svoje vladare bez obzira na to kakve oni imaju bliske rodbinske veze sa carskom porodicom Nemanjića. Konačno, Altomanović, Hrebeljanović, Balšići, a ranije knez Vojislav i drugi, nisu mnogo uvažavali ni cara Uroša i bilo bi sasvim neumesno očekivati da će sada priznati njih. Ipak, Dragaši su uživali priličan ugled i njihova bliska veza sa carskom porodicom Nemanjića pokazala se onoga momenta kada se ćerka Konstantina Dragaša, Jelena, (unuka Teodorina) udala za Vizantijskog cara Manojla II Paleologa. To je inače jedina Srpska princeza koja je postala Vizantijska carica. Iz toga braka izašla su šestorica sinova od kojih su dva i to Jovan VIII i Konstantin XI, bili poslednji Vizantijski carevi.

Sve to je dovelo do toga da je u Srbiji sada apsolutno najmoćniji bio niko drugi do župan Nikola Altomanović. Ono što je njega trebalo da zabrine jeste to da su se njegove zemlje sa svih strana graničile sa izuzetno jakim i preduzimljivim velikašima. Tako je sa zapada imao granicu sa Dubrovnikom, na severu sa Bosnom gde je vladao njemu neprijateljski ban Tvrtko kojemu je naneo do sada mnoštvo pakosti, na jugu su stajali nikada pouzdani Balšići (da su nepouzdani to će da vidi uskoro), a na istoku je imao kneza Lazara sa kojim je bio smrtni neprijatelj. U takvom okruženju i on je trebao da bude oprezan, ali kako mu je sve do tada prilično lako polazilo za rukom, a sve opasnosti su nekako prolazile mimo njega, to se on tako i ponašao ne razmišljajući mnogo o posledicama svojih postupaka verovatno misleći da će i dalje imati sreće. No, sada je i njemu ona konačno okrenula leđa, mada je u suštini za to on kriv sam.

Njegov dotadašnji zaštitnik Ugarski kralj Ludvig preganjao se po Italiji pomažući Padovu u borbi protiv Venecije, a lukavi Mlečani odluče da se kralju na neki način osvete. Stupe u kontakt sa Balšićima i županom Nikolom Altomanovićem te sklope sporazum u kojem se dogovore da zajedničkim snagama napadnu na Dubrovnik. "Kad su Mlečani doznali za ove razmirice i neprijateljstva među njima, zamoliše Balšiće i Nikolu Altomanovića da u savezu s njima pođu na osvajanje Kotora i Dubrovnika, ovi sa kopnene strane, a Mlečani će udariti s flotom s mora, uz obećanje da će, ako stvar uspe, Balšićima dati grad Kotor i Drač, a Nikoli Altomanoviću Ston i Pelješac" (Mavro Orbin). Trebalo je da Balšići i župan Nikola napadnu Dubrovnik sa kopna dok će Mletačke lađe da blokiraju grad sa mora. Moguće da bi to bila propast Dubrovnika, a da su saveznici u to bili sasvim sigurni vidi se iz toga što su već unapred podelili plen pa je tako župan Nikola trebao da dobije Stonski rat, a Balšići će dobiti Kotor i Drač. Na neki način Dubrovčani su za sve ovo saznali tako da tokom 1373. godine dva puta uspaničeno pišu Ugarskom kralju gde mu govore da je jedna Mletačka galija doplovila do Balšića dovozeći Mletačke poslanike koji su trebali sa Balšićima i županom Nikolom da ugovore uništavanje kraljevih zemalja, posebno Dubrovnika. "Saznavši to Dubrovčani, odmah su obavestili ugarskog kralja Ludovika" (Mavro Orbin).

Sada dolazi do jedne veoma interesantne situacije. Većina dotadašnjih uspeha župana Nikole Altomanovića vezana je upravo za činjenicu da je on priznavao Ugarskog kralja za svoga sizerena. Bio mu je praktično vazal, mada nisu poznate obaveze koje je imao prema njemu, a jedino što se zna sigurno jeste to da je župan na teritoriji koju je držao pod svojom vlašću obezbeđivao izvesne povlastice katoličkoj crkvi. Za uzvrat Ugarski kralj je županu izdašno pomagao u svim njegovim ratnim poduhvatima, a nagli županov oporavak nakon poraza na Kosovu (1368/69. godine) može se objasniti jedino takvom pomoću. Da li je to bila jedino finansijska pomoć ili je župan dobijao oružje, a možda čak i trupe može samo da se nagađa. S druge strane Dubrovnik i većina primorskih gradova bila je u sličnom odnosu prema Ugarskom kralju, odnosno i oni su bili ti koji su ga priznavali za svoga vrhovnoga gospodara. Samome Ugarskom kralju uopšte nije smetalo kada su se njegovi vazali međusobno gložili i otimali za teritorije jer u krajnjoj liniji sve je to uvek ostajalo pod njegovom vrhovnom vlašću. Ko će od njegovih podređenih vazala upravljati njima bilo mu je manje važno. Isto tako njemu je i odgovaralo da mu se vazali koji put "istroše" u međusobnim borbama i tako budu zavisniji od njega. Upravo tako je on posmatrao i sve dosadašnje poduhvate župana Nikole Altomanovića uopšte ne reagujući na njegove napade na Dubrovnik.

Međutim, župan je preterao onoga momenta kada je počeo da paktira sa Venecijom. Najpre, zaboravio je da je Venecija ljuti protivnik Ugarskom kralju, a da je on sam kraljev vazal. Prema tome nije smelo biti nikakvog povezivanja sa kraljevim protivnicima, a upravo to je on uradio. Da li je župan mislio da Ugarski kralj to neće doznati, ili da neće reagovati, a možda je tim činom hteo da se oslobodi Ugarskog tutorstva, ne zna se. Onoga momenta kada je čuo da su pregovori o savezu župana sa Venecijom upereni protiv Dubrovnika i primorskih gradova koji su svi pod njegovom vlašću, odlučio je Ugarski kralj da napokon raskrsti sa županom. Konačno radilo se o postupku koji bi se mogao nazvati klasičnim primerom izdaje koja se kažnjava najtežom kaznom.

S druge strane, čini se da je baš u to vreme, knez Lazar stupio u dodir sa Ugarskim kraljem Ludvigom nudeći mu svoje usluge. "Kad je potpuno ozdravio, poslao je poklisare ugarskom kralju, moleći ga da mu pomogne kako bi osvetio uvredu koju mu je naneo podmukli Nikola, uz obećanje da će dati deset hiljada funti srebra i da će mu ubuduće biti pokoran i veran sluga" (Mavro Orbin). Verovatno da mu je postalo jasno da nema snage da se sam nosi sa županom Altomanovićem, a nekog jačeg saveznika u Srbiji nije imao. Jedini oblasni gospodar koji ima realnu snagu bila su braća Balšići, ali oni su u dobrim odnosima sa županom i čak sklapaju zajednički savez. Sam savez koji su trebali sklopiti župan Nikola, Balšići i Venecija, nikako nije bio usmeren ka knezu Lazaru već isključivo ka Dubrovniku, ali ko je mogao biti siguran u to da nakon svega ovaj savez ne uzme kneza Lazara kao mogući cilj. S druge strane ukoliko je želeo da postane najjači oblasni gospodar u Srbiji (a želeo je to) knez Lazar je morao najpre likvidirati župana Nikolu. Konačno, nakon onoga tragičnog susreta sa županom Nikolom kada umalo nije poginuo, knez i nije imao nekoga posebnoga izbora jer ukoliko on ne uništi župana ovaj će njega.

Ugarskom kralju Ludvigu upravo je idealno došla ova kneževa ponuda jer kralj je i inače morao da kazni nevernoga župana Altomanovića, što bi praktično značilo da bi izgubio jednog veoma jakog i korisnog vazala u srcu Srbije. Možda je to bio razlog koji ga je do sada kočio u tome da se obračuna sa županom koji se sa svoje strane sve više otimao kontroli. No, sada je situacija odjednom postala sasvim drugačija jer Ugarski kralj odjednom ima priliku da dobije drugog isto tako jakog vazala, ali mnogo smotrenijeg i korisnijeg. Sada zaista nije bilo nikakvog razloga da se ne kazni župan. Stoga ga nije trebalo dugo nagovarati da pristane da knezu Lazaru pošalje vojnu pomoć za predstojeći obračun sa županom. "Ugarski kralj mu je odmah poslao hiljadu kopljanika pod zapovedništvom Nikole Gorjanskog, koji je tada bio ban Srema" (Mavro Orbin). Da je knez Lazar bio veoma oprezan i buduću pobedu videlo se i iz toga što se odmah povezao i sa Bosanskim banom Tvrtkom pozivajući ga u zajedničku akciju protiv župana Nikole. "Lazar je pregovarao takođe sa bosanskim banom Tvrtkom, koji je bio neprijatelj Nikolin, i molio ga da mu pomogne u ovom poduhvatu" (Mavro Orbin). Bosanski ban Tvrtko je jedva dočekao priliku za konačno raščišćavanje svih onih računa koje je imao sa županom, tako da je do kraja čak uzeo ličnog učešća u ovoj akciji i sam doveo svoju vojsku: "a ban Tvrtko je lično došao sa svojom vojskom" (Mavro Orbin).

Akcija je išla veoma brzo jer udružena je vojska ipak bila suviše jaka čak i za župana Altomanovića tako da je u veoma kratkom vremenu i to u jesen 1373. (septembar-novembar) on u potpunosti bio uništen. Osveta saveznika je bila strašna tako da je sva ona županova zemlja na koju su naišli bila popaljena, a bilo je i mnogo ubijanja samo zarad osvete. Čini se da su ban Tvrtko i knez Lazar svoja dugogodišnja ponižavanja od župana sada uzvraćali punom snagom. "Združeni tako, svi zajedno uđoše s knezom Lazarom u Nikolinu zemlju i staviše sve pod oganj i mač" (Mavro Orbin). Župan je pokušao da pruži otpor, ali sa mnogostruko jačim protivnikom zaista nije mogao da se nosi, pa se stoga postepeno povlačio. "Videći Nikola da im se neće moći odupreti ni suprotstaviti, poče se povlačiti prema Primorju" (Mavro Orbin). Verovatno je očekivao da će uz pomoć vlastele koja se nalazi u Primorju i koju je on uzdigao moći da konačno zaustavi kneževu navalu. Međutim, tu se ljuto prevario jer upravo vlastelin kojeg je on uzdigao i kojeg Orbin naziva Zorke, jednostavno izda župana ne puštajući ga da uđe u jaku tvrđavu Klobuk u župi Vrmu (danas Korjenići) iz koje se možda mogao pružiti jači otpor. "Mada je došao najpre pod tvrdi grad Klobuk, koji je bio predao na čuvanje nekoj vlasteli zvanoj Zorke, i pored mnogih dobročinstava koja je bio učinio toj vlasteli, nije bio primljen u utvrđenje" (Mavro Orbin).

Interesantno je to kako je zavisna vlastela bila neverna svojim gospodarima okrećući se uvek ka onome koji je jači, a reprezentativan primer jeste upravo navedeni Obrad Zorka, potpuno nepoznata ličnost koju je župan uzdigao ni iz čega u čin kefalije u Trebinju i Konavlima, ali sve to njemu nije smetalo da u prvoj ozbiljnijoj situaciji na taj način izda župana. Na kraju se pokazalo da izdaja Zorki nije bila slučajnost i tek usamljeni slučaj, a župana uskoro odbija sve više njegove vlastele tako da ga Trebinje i Konavli takođe oteraju ne želeći ga na svojoj teritoriji. "Pošto je video da je izdan, produži prema Trebinju i Konavlima, ali ni tamo nije bio rado primljen" (Mavro Orbin). Da li je župana vlastela napuštala spontano videvši da su protivnici kudikamo jači od njega ili je u ovo knez Lazar umešan, ostaje da se pretpostavlja. Međutim, u to vreme izdaja je bila obična stvar, a vlastela je bila veoma nepostojana okrećući se na onu stranu koja joj se toga trenutka činila jačom i sigurnijom odnosno na stranu koja je viša obećavala (plaćala).

Nakon ovoga izgleda da se župan uplašio i da je tek tada shvatio svu ozbiljnost situacije. Jednostavno toga momenta je mogao u pravoj svetlosti da sagleda sve rezultate svoje pomalo mušičave i često nerazumno ratoborne politike. Po svemu sudeći nikakve šanse nije imao da pruži bilo kakav vojni otpor, a pogotovo ne onaj koji bi mu možda dao neku šansu za spas. Ostalo je samo da se spasava živa glava, ali pitanje je gde bi sada mogao da potraži utočište. Dubrovnik je bio najbliži, a poznato je da je upravo takvim nevoljnicima kao što je sada župan, grad rado pružao zaštite. Međutim, nakon svega onoga što je imao sa Dubrovčanima bilo je pitanje da li će mu ovaj grad oprostiti sva ona ubistva i paljevine koje je činio proteklih nekoliko godina. Stoga je bilo veoma rizično otići sada tamo prepuštajući se na milost i nemilost onima sa kojima je surovo ratovao. Ko zna koliko porodica je bilo u Dubrovniku kojima je župan naneo štetu tako što im je ubio kojeg člana ili im je uništio imovinu. I tada, verovatno u očaju, videvši da za njega više nema izlaza, župan Nikola se odluči da ode u svoj grad Užice i iz njega pruži otpor. "Postavši svestan položaja u kojem se nalazio, zamisli se malo kuda bi se krenuo da potraži spasa. U Dubrovnik nije hteo da ode, jer se nije pouzdavao u taj grad zbog nemilosrdnog rata koji je s njim vodio, mada je tada vladao mir među njima, već se povrati natrag i uđe u svoj tvrdi grad Užice" (Mavro Orbin).

Užička tvrđava, foto: Peđa Supurović

Užice je bilo zaista utvrđenje iz kojeg se moglo uspešno braniti. Sam prirodan položaj koji zauzima ovo utvrđenje jeste veoma dobar budući da su glavne zidine na visokoj steni koju sa tri strane obilazi Đetinja. Sa te tri strane nije bilo moguće prići a jedini prilaz je bio sa severa, ali taj prolaz je štitio veliki poligonalan donžon i oko njega gornji, uži deo grada. "Njen donji deo, oslonjen na strmu krečnjačku stenu, imao je oblik trougla nagnutog prema jugu, čiji su se dugi zidovi spajali u jakoj kuli koja se uzdizala na samoj obali Đetinje; visoka uža strana imala je kao krunu okruglu kulu, koja je sa srednjim delom tvrđave, na isturenoj steni okrenutoj varoši, bila povezana pokrivenim hodnikom. Taj deo je činio nepravilan četvorougao sa mnogim malim kulama i ogromnom glavnom kulom, koja je branila prilaz od varoši. Ovde se nalazio jedan dubok bunar, do koga se spuštalo stepenište sa 156 stepenika, a voda je izvlačena gore posebnim mehaničkim uređajem. Potpuno izdvojeno, dostupno jedino kamenitom stazom, ležalo je na stenovitom zubu najviše utvrđenje sa četiri ugaone kule i jednom višom osmatračnicom u središtu..." (Feliks Kanic).

Ovde treba napomenuti da je ovo opis tvrđave iz XIX veka, dakle, skoro 500 godina nakon što se župan Altomanović u nju zatvorio. Sigurno da je ona od župana Altomanovića pa sve dok je Kanic nije ovako opisao pretrpela mnoštvo izmena, ali je isto tako sasvim izvesno da je i u XIV veku, kao i u vreme Kanica, njen položaj bio veoma dobar i da se teško mogla osvojiti.

Ovo utvrđenje je moglo da izdrži dužu opsadu i svi oni koji su ga hteli osvojiti nisu mogli računati na to da će posadu da iscrpe sa žeđu jer je niza stenu do iznad same rečice sagrađen donji deo grada koji je osiguravao pristup vodi. Međutim, Užice nisu imali u tom momentu dovoljan broj posade i odgovarajuću rezervu hrane, a što nije bilo uopšte čudno jer niko se nije nadao da će se bilo ko usuditi da napadne na župana. Još manje se moglo misliti da će se poslednji otpor pružati iz Užica, a čak da se i to znalo akcija koju je vodio knez Lazar bila je zaista munjevita tako da jednostavno nije bilo nikakvog vremena da se bilo šta ozbiljnije pripremi za dugu opsadu. Konačno, imajući u vidu kako su vesti u to doba dugo putovale, pitanje je da li je posada uopšte i znala šta se dešava sve dok župan Nikola nije uspaničeno ujahao u grad. Zato u tvrđavi sigurno nije bilo nikakvih ratnih mašina koje bi se mogle suprotstaviti onima kojima bi napadač mogao napadati, a osim dovoljnih količina hrane nije bilo ni oružja, ulja, itd.

Ukratko, utvrđenje je bilo potpuno nespremno i onoga momenta kada je župan Nikola ušao u njega morao je to i sam da uvidi. Nije bilo vremena da se bilo šta učini jer su se uskoro trupe kneza Lazara našle pod zidinama i počele odmah besno da napadaju. "Kad je o tome bio obavešten knez Lazar, smesta pohita tamo sa svojom vojskom i opsedne ga" (Mavro Orbin). Nije slučajno da je baš knez Lazar bio taj koji je opkolio Užice i zadao poslednji udar Altomanoviću. Između njih je besnela strašna mržnja više povezana nekim njihovim ličnim odnosom, a manje time što su obojica bila pretendenti za najmoćnijeg velikaša u Srbiji.

Na kraju župan Nikola je ipak uspeo da organizuje otpor iz tvrđave, ali zbog njene nepripremljenosti kao i zbog odlučnosti opsadnika, posada se uskoro predala. "Pošto je na razne načine jurišao na grad, a naročito vatrom, njegovi se branioci, kad više nisu mogli odolevati, predadoše" (Mavro Orbin). Da li je predaja išla sa županovim pristankom ili ne, teško je reći. S jedne strane župan se nije mogao nadati nikakvoj milosti od kneza Lazara, a opet s druge strane nije nemoguće da su vođeni i neki pregovori te da je županu bilo nešto obećano u slučaju predaje. U svakom slučaju to je bio potpuni trijumf saveznika nad županom, a on sam je bio zarobljenik dok mu je sva imovina oduzeta. "I tako pakosni Nikola bi zarobljen sa svom svojom imovinom" (Mavro Orbin).

Sam kasniji postupak kneza Lazara prema županu Altomanoviću ima u sebi veoma malo toga viteškog, međutim to je u to doba bilo sasvim uobičajena pojava, a opet ne treba misliti da bi župan bilo kako drugačije postupio prema knezu da je on bio kojim slučajem pobednik. Naime, Orbin tvrdi da je župan Nikola bio poveren na čuvanje Stefanu Musiću koji je po nekom tajnom kneževom nalogu oslepio župana. "Kao zarobljenik bio je predan na čuvanje nekoj vlasteli, smrtnim svojim neprijateljima. Njihov poglavica je bio Stefan Musić, koji mu je, po tajnom odobrenju kneza Lazara, dao iskopati oči" (Mavro Orbin).

Koliko je sve to tačno ostaje stvar procene, ali malo razloga ima da se u to sumnja. Jednostavno, župan Nikola Altomanović je bio suviše jaka ličnost da bi se mogla tek tako poraziti. Akcija saveznika je bila veoma brza tako da župan nije nigde stigao da organizuje bilo kakav ozbiljniji otpor, a još manje da pokuša da kakvim spletkama razbije savez kneza Lazara, bana Tvrtka i Ugarskog kralja. Ne treba misliti da župan i u momentu poraza nije imao veze na Ugarskom dvoru i da ne bi uz malo sreće uspeo da Ugarskog kralja privuče na svoju stranu. S druge strane, županove zemlje su bile veoma velike i za tako kratko vreme nisu saveznici mogli vojnički da slome njegovu vojsku. Oni su tražili njega, župana Altomanovića, znajući da će njegovim hvatanjem uspeti da za jedno vreme zaustave svaki otpor. To je osnovni razlog zašto je knez Lazara sa toliko žurbe napadao na Užice želeći se što prije dočepati župana. Nije se smelo dati županu suviše vremena, tim više što se radilo o veoma srčanom i sposobnom čoveku. Uz to treba imati na umu posebno to da je u to doba župan Nikola imao jedva 25 godina, a da je knez imao preko četrdeset godina. Prema tome, uzimajući u obzir mladost, župan je imao vremena da sačeka na osvetu, međutim knez mu tu priliku nije dopustio.

Ostaje i pitanje zbog čega knez Lazar jednostavno nije likvidirao župana onoga momenta kada mu je ovaj pao šaka i zašto je došlo baš do njegovog oslepljenja. Za likvidaciju je knez imao puno razloga. S jedne strane župan je pokušao već da ubije kneza i ovaj bi imao opravdanje da mu se za to osveti ravnom merom. S druge strane, živ župan, pa makar bio zatvoren i u nekom manastiru, biće stalna opasnost za kneza i odlična prilika za dežurne nezadovoljnike koji bi ga mogli (župana) kasnije upotrebiti protiv kneza. Pozivati se na viteštvo i obzire koje je knez Lazar eventualno trebao da ima prema županu pa misliti da ga zbog toga nije ubio, jeste teza koja ne bi mogla opstati, jer da je bilo viteštva tada knez ne bi dozvolio ni županovo oslepljenje. Jedini mogući odgovor jeste u stavu koji je imao Ugarski kralj. Osnovna poluga čitave akcije bio je baš Ugarski kralj jer je on bio taj koji je dozvolio knezu Lazaru i banu Tvrtku da napadnu župana pa im je čak i pomogao. Da je kralj bio na županovoj strani (kao sve do sada), ovaj bi se sigurno održao, zapravo Ugari su bili taj jezičak na vagi koji odlučuje ko će u sudaru biti jači. Iako je želeo županovo kažnjavanje Ugarski kralj sasvim sigurno nije hteo i njegovu likvidaciju, a još manje njegovo oslepljenje. On je hteo župana za sebe želeći da ga drži u svojoj blizini kao stalnu pretnju i opomenu novom svome vazalu, knezu Lazaru. Zašto?

Ugarski kralj je imao dovoljno vremena da uvidi kako su njegovi Balkanski vazali veoma nesigurni i neverni. Sam župan Nikola mu je bio poslušan do onoga momenta dok se nije osetio dovoljno jakim da počne da vodi sasvim nezavisnu politiku, a što je još gore njegova prva samostalna akcija bila je baš protiv interesa Ugarskog kralja i to uz pomoć najvećih Ugarskih protivnika: Mlečana. Ugarski kralj Ludvig je bio i te kako iskusan političar i ratnik, tako da njega nisu mogla zavarati obećanja njegovog novog vazala, kneza Lazara, da će mu biti veran. Knez je takva obećanja dao samo zarad toga da uz Ugarsku pomoć likvidira župana, a to kralju nikako nije moglo ostati nepoznato. S druge strane radi se o vlasteli koja je odbacila i svoga sopstvenoga cara (Uroša) pa ne postoji niti jedan iole ozbiljan razlog da on poveruje da će knez biti sada veran njemu. Stoga je kralj morao imati neku rezervu koja će uskočiti onoga momenta kada knez Lazar počinje otkazivati poslušnost, a zar ima boljeg čoveka za tako nešto od župana Nikole Altomanovića.

Međutim, u ovoj igri ni knez Lazar nije ni malo naivan. Sve ovo njemu nije bilo nepoznato i stoga je on bio taj koji se morao prvi dočepati župana ne bi li na taj način osujetio kraljeve verovatne namere. Kada je na kraju to uspeo nije ga smeo ubiti, ali je tajno dozvolio svome vlastelinu Musiću da župana oslepi. Takvog oslepljenog župana mogao je Ugarski kralj dobiti, ali sa njime nije mogao ništa uraditi. Knez Lazar je održao obećanje i nije ubio župana, a to što je ovaj oslepljen knez se mogao pravdati da nije po njegovom naređenju već da su to Musići uradili neovlašteno. Opravdanje koje nikako ne može stajati jer su Musići bili zavisni od kneza i nisu smeli da mrdnu bez njegove dozvole, a ne da urade samostalno takve stvari kao što je županovo oslepljenje. U svakom slučaju situacija je bila u potpunoj kneževoj kontroli, a Ugarski kralj opet nije imao vremena da se suviše zabavlja ovim Balkanskim spletkama. Na sve je to računao knez i do kraja u potpunosti uspeo. Župan Nikola Altomanović je oslepljen i više nikome nije bio od koristi. Ugarski kralj prema njemu nije imao više interesa, a knez Lazar kao pragmatični političar nije išao i na fizičko uništenje županovo već ovome nakon izvesnog boravka u nekom od manastira obezbedi neku malu oblast na korištenje. Tu je župan doživeo, po nekim izvorima, čak i do 1395. godine, stoga navodi Orbina jesu tek delimično tačni: "Tako slep, boravio je neko vreme u jednom manastiru; kasnije, idući od mesta do mesta, na kraju se povuče u Zetu kod Balšinih sinova da bi kod njih nekako životario. Tu je završio svoje dane 1374. godine. Na taj način Nikola Altomanović, koji nikada nije hteo živeti u miru i prijateljstvu bilo s kim, beše kažnjen za svoja zla dela" (Mavro Orbin).

Željko Fajfrić (projekat rastko)

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E