Na Vidovdan 2020. godine, kad Kruševac monumentalnim spomenikom odaje poštu najvećem svom sugrađaninu, prvom velikanu rođenom upravo na ovoj svetoj zemlji - podsetimo se ko je bio taj legendarni vitez Reda zmaja, potonji vladar Srbije i nežni poeta...

Sin kneza Lazara, despot Stefan Lazarević, poznat i kao Visoki Stevan je u vreme kada je to bilo gotovo nemoguće, uspešno balansirao između Osmanlija i Ugara, značajno modernizovao i proširio Srbiju i zbog njene dobrobiti svojim naslednikom proglasio dugogodišnjeg rivala, sestrića Đurđa Brankovića.

Kada je na Kosovu polju 1389. godine poginuo njegov otac i srpski knez, Lazar Hrebeljanović, nejaki dečak Stefan Lazarević imao je tek 12 godina. Sazrevao je znajući da ga čeka presto i zemlja koju žele dva velika carstva, Osmanlijsko i Ugarsko. Iako vrlo mlad, hrabro je pronalazio načine da u najgoroj situaciji za Srbiju, diplomatski, lukavo i kontroverznim postupcima zaštiti narod i njegovu teritoriju koju je čak i proširio.

Vazalski položaj u takvoj situaciji bio je neizbežan, ali nametalo se pitanje čiji vazal postati u uslovima spoljašnjih napada i unutrašnjeg nejedinstva usled borbe sa bratom Vukom i sestrićima Brankovićima.

Kako su se okolnosti na osmanskom prestolu menjale, menjala se i politika koju je vodio Despot. Njegov savremenik Konstantin Filosof pisao je da je o upravljanju državom Stefan najviše učio od sultana Bajazita, svog zeta za kojeg je vojevao mnoge bitke. Međutim, bitka kod Angore je bila presudna i za Bajazita i za Stefana ali i za Srbiju.

Dugo se mislilo da je grob despota Stefana u manastiru Koporin. Nakon DNK analize koja je obavljena na moštima pronađenim u neimenovanom grobu u manastiru Manasiji, njegovoj zadužbini, utvrđeno je da mošti pripadaju osobi koja je u najbližem srodstvu (99,9378%) sa knezom Lazarom Hrebeljanovićem. Kako je utvrđeno da je mlađi Lazarev sin Vuk sahranjen u Ravanici, nema nikakve sumnje da skelet iz groba u Manasiji pripada jednom od najumnijih vladara Srbije, Stefanu Lazareviću.

Srpska pravoslavna crkva ga je kanonizovala kao Svetog Stefana despota Srpskog, na petstogodišnjicu njegove smrti 19. jula 1927. godine. Slavi se, na dan svoje smrti 1. avgusta (19. jula po starom kalendaru), zajedno sa svojom majkom prepodobnom Evgenijom (knjeginjom Milicom).

Bajazit je bio zarobljen, a Stefan je u povratku iz Angore svratio u Carigrad gde mu je car Jovan VII Paleolog dodelio titulu despota, najveće vladarsko zvanje Istoka posle carskog, a za ženu Đenovljanku Jelenu Gatiluzi, ćerku gospodara Mitilene.

Na Osmanskom prestolu nastale su nesuglasice, pa je Despot uvideo da je to pravi trenutak da se okrene Ugarskoj i vazalstvom prema njoj proširi Srbiju. Tako je od ugarskog kralja Žigmunda Luksemburškog dobio na upravu Mačvu i Beograd, a kasnije i Golubac, Srebrenicu i deo današnje Vojvodine sa Zemunom, Zrenjaninom i Bečejem sve do Apatina.

Despot je za samo nekoliko godina, obnovio zemlju. Gradio je palate, crkve i škole, reformisao vojsku i zakone o rudarstvu i trgovini, mudro raspolagao bogatim rudnicima u Novom Brdu i Srebrenici i učinio Srbiju najvećim proizvođačem srebra i jednom od ekonomski najstabilnijih zemalja tadašnje Evrope.

Zajedno sa kraljem Žigmundom i još dvadeset dvojicom evropskih aristokrata, osnovao je Viteški red Zmaja koji je prvobitno bio zadužen za zaštitu kraljevske porodice cara Svetog rimskog carstva- Žigmunda, a kasnije je osnovni zadatak reda bio odbrana krsta od neprijatelja, posebno od Turaka.

Viteški red Zmaja

Viteški red Zmaja formiran je 12.12.1408. godine, a osnovao ga je ugarski kralj, kasniji rimski car Žigmund Luksemburški. Red je za zaštitnike izabrao svetog Đorđa i svetu Margaretu,  a razlog osnivanja reda je bio zaštita hrišćanske Evrope i hrišćanskih vrednosti koje su bile ugrožene od mlade azijske civilizacije koja je imala ambiciju (nameru) da agresivno nametne svoju veru i kulturu.

Dvadeset četiri najdostojnija evropska viteza tog doba, ličnosti visokih moralnih principa, elita u najširem značenju tog pojma bili su članovi prvog reda Zmaja. Počasno mesto prvog viteza prema osnivačkoj povelji – prvi među jednakima – bio je despot Stefan Lazarević, gospodar Srbije.

Prvi članovi su bili: Despot Stefan Lazarević, grof Herman Celjski, palatin Nikola Gorjanski, Janoš Tomaš, Stibor od Stiborice, Jakov od Sent-Laca, Jovan Morovićki, Filip Skolari, Nikola Sečenji, Karlo Krbavski, Janoš Olšan, Petar Levoj, Nikola Čaki, Pavle Besenji, Pavle Pečujski, Mihailo Nadeždi, Petar Perenji, Ivan Gorjanski i Imre Perenji kao sekretar, kancelar.

Pored dvadeset četiri člana, izabrano je još vitezova koji bi u slučaju smrti nekog od vitezova mogli da stupe na njegovo mesto, ali tek pošto su prošli period probe od godinu dana. Važno je još naglasiti da je viteški red Zmaja bio skupštinskog karaktera. Kralj Žigmund Luksemburški je želeo da nebeski poredak preslika na zemlju tako da sve vezano za datum osnivanja reda Zmaja do broja vitezova koji su ga činili, njih dvadeset četiri,  bilo nasićeno hrišćanskim smislom i rečitom simbolikom.

Simbol viteškog reda Zmaja bio je zmaj sa krstom na svojim leđima, repom obavijenim oko sopstvenog vrata, a čast da se nosi takvo obeležje na svojoj viteškoj opremi i zastavi bio je, i ostao, simbol najvećeg mogućeg gospodstva (dostojanstva).

O poziciji despota Stefana u viteškom redu:

Izvod iz Žitija despota Stefana
… kad je utvrdio pravo prijateljstvo sa zapadnim (vladarima), kad je u grad po imenu Budim išao, gde su se sabrali zapadni kraljevi i druga gospoda kod kralja ugarskog, (koji je trebalo da ide) u Konstancu i Rim na krunisanje, despot Stefan je iznad svih i pred svima najsvetliji bio i više od drugih video se kao mesec među zvezdama, i iz daleka svako ga je (mogao) opaziti; svi njegovi saveti (behu) čvrsto na (svom) mestu…

…Ovaj (despot Stefan) imaše pravo da i blagorodnim kraljevima i slavnim vitezovima dodeljuje (viteška) odličja, tako da su se oni ponosili, (smatrajući da su iznad) kraljevih (vitezova), govoreći: „Meni despot dade viteški čin.”

    Konstantin Filozof

Naročito je interesantno da se u gotovo svim starim spisima koje pominju Despota, uočava opis njegove fizičke lepote. Dubrovčani su se obraćali Stefanu Lazareviću kao „gospodaru visokom telesno i umno”, jer Despota opisuju kao vrlo visokog čoveka a njegova duhovna i umna visina bila je obogaćena ljubavlju prema književnosti i lepim umetnostima.

U svojoj zadužbini, Manasiji (Resavi), Stefan je osnovao prepisivačko-prevodilačku Resavsku školu, opremio je izvanrednom bibliotekom i u njoj okupio učene ljude. Lično je prevodio dela sa grčkog i latinskog jezika među kojima i dela Platona, Arstotela i Pitagore. Svom biografu Konstantinu Filosofu je naložio da izradi gramatiku srpskog jezika poznatiju kao „Skazanije o pismenih” (Povest o slovima).

Napisao je i jedno od najlepših dela srpske srednjovekovne književnosti „Slovo ljubve“ u kome se obraća neimenovanoj bliskoj osobi sa kojom je u lošim odnosima. Smatra se da je ta osoba njegov brat Vuk koji je kao i Brankovići želeo vlast i borio se protiv Despota na strani Turaka, pa tako i stradao.

Kada ga je stigla bolest, Despot je još jednom dokazao svoju retku vladarsku odgovornost i mudrost. Svestan da će posle njegove smrti nastati raskol, predao je titulu svom dojučerašnjem neprijatelju, sestriću Đurađu Brankovićusa kojim se izmirio pred kraj života posredstvom Đurađeve majke, a njegove sestre, Mare.

Ovakav primer vladavine oslobođene svake sujete i nesebična posvećenost interesu svoje zemlje sasvim je redak. Zbog toga je despot Stefan Lazarević jedan od najcenjenijih srpskih vladara.

SLOVO LJUBVE

Stefan despot,
najslađemu i najljubaznijemu,
i od srca moga nerazdvojnome,
i mnogo, dvostruko željenome,
i u premudrosti obilnome,
carstva mojega iskrenome,
(ime rekavši),
u Gospodu ljubazan celiv,
ujedno i milosti naše,
neoskudno darovanje.

Leto i proleće Gospod sazda,
kao što i psalmopevac reče,
i u njima krasote mnoge:
pticama brzo, veselja brzo preletanje,
i gorama vrhove,
i lugovima prostranstva,
i poljima širine;
i vazduha tananog
divnim nekim talasima brujanje:
i zemaljske daronose
od mirisnih cvetova, i travnosne;
ali i same čovekove prirode
obnavljanje i veselost
dostojno ko da iskaže?

Ovo sve, ipak,
i druga čudna dela Božja,
koja ni oštrovidni um
sagledati ne može,
ljubav prevazilazi.
I nije čudo,
jer Bog je ljubav,
kao što reče Jovan sin gromov.

Varanje nikakvo u ljubavi mesta nema.
Jer Kain, ljubavi tuđ, Avelju reče:
"Iziđimo u polje".

Oštro nekako i bistrotečno
ljubavi je delo,
vrlinu svaku prevazilazi.

Ljubav David lepo ukrašava,
rekavši: "Kao miro na glavu,
što silazi na bradu Aronovu,
i kao rosa aermonska,
što na gore silazi Sionske".

Uzljubite ljubav,
mladići i devojke,
za ljubav prikladni;
ali pravo i nezazorno,
da mladićstvo i devstvo ne povredite,
kojim se priroda naša
Božanskoj prisajedinjuje,
da Božanstvo ne uznegoduje.
Jer apostol reče:
"Duha Svetoga Božjega ne rastužujte,
Kojim se zapečatiste
javno u krštenju".

Bejasmo zajedno i jedan drugom blizu,
bilo telom ili duhom,
no da li gore, da li reke
razdvojiše nas,
David da reče: "Gore Gelvujske,
da ne siđe na vas ni dažd, ni rosa,
jer ne sačuvaste Saula,
ni Jonatana"!
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte!
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
čoveka po srcu mome.

Vetrovi da se s rekama sukobe,
i da isuše,
kao za Mojsija more,
kao za Isusa sudije,
ćivota radi Jordan.

Eda bi se opet sastavili,
i videli se opet,
ljubavlju se opet sjedinili
u samom Hristu Bogu našem,
Kome slava sa Ocem
i sa Svetim Duhom
u beskrajne vekove,
AMIN.