Nakon što je fudbalska reprezentacija Srbije na tri utakmice primila čak pet golova pred selektorom Draganom Stojkovićem otvorile su se brojne dileme vezane za raspoložive snage na pozicijama centralnih bekova. Ovih dana se puno piše i o jednom skrajnutom Kruševljaninu koji je kažu stručnjaci pravo rešenje, ako pre toga ne zaigra za reprezentaciju Poljske... 

Centralni defanzivac italijaskog Krotonea Vladimir Golemić rođen je u Kruševcu, na Vidovdan  28. juna 1991. godine, visok je čak 192 cm i karijeru je počeo u mlađim kategorijama Napretka.

Ali njegova priča daleko je od jednostavne. Nije uvek izgledalo da će stići do "liga petice". Njegov put bio je trnovit, od hladne Nemačke u kojoj kao tinejdžer nije imao minutažu, preko igranja u Sloveniji potpuno besplatno i borbi za opstanak u Prvoj ligi Srbije, pa sve do prošlojesenje promocije iz Serije B koja je u jeku svetske pandemije naterala ceo Krotone da izađe na ulice i proslavi veliki uspeh kluba.

Golemić - čija prabaka je preživela koncentracioni logor u Drugom svetskom ratu i preko koje vuče i korene iz Poljske - kaže da je dolazak u Seriju A nagrada za naporan rad i sve što je prošao u karijeri.

- Prošla sezona je bila iz snova. Izborili smo promociju u Seriju A, sazreo sam kao igrač u svakom smislu. Napredovao sam tehnički, taktički, fizički, rade se mnoge nove stvari koje sam naučio i koje tek treba da naučim. Odigrao sam najbolju sezonu do sada u karijeri i usput postigao četiri gola. Zaista sam prezadovoljan, ali ne mislim ovde da se zaustavim jer imam želju i volju da rastem i napredujem, veli Golemić.

Ali put do velike fešte u Krotoneu nije bio ni jednostavan ni pravolinijski. Do njega se išlo brojnim skretanjima, silascima sa puta i naizgled vožnjom u rikverc, ne bi li se izašlo na autoput.

- Karijeru sam počeo u FK PPT, to je klub iz Trstenika, tamo sam napravio prve fudbalske korake. Kada sam se priključio selekciji Regiona Istočne Srbije, dobio sam poziv da pređem u Napredak. Nisam razmišljao ni sekunde jer je u mom kraju to najveći klub. Tamo sam proveo narednih par godina i potom je usledio odlazak u Sloveniju.

Pred odlazak u seniorski fudbal, usledila je proba u Rudaru iz Velenja, a preko Bojana Prasnikara odlazi u Energi Kotbus, nemački klub u kojem je i Prasnikar radio. Nije se dvoumio ni sekunde, mada se na kraju ispostavilo da to nije bio idealan potez. Nakon Nemačke  Golemić se vraća u Srbiju, u lučansku Mladost, da bi u zimu 2016. na red došla Švajcarska, u Kjeso, sa kojim igra Ligu Evrope.

- Poziv Krotonea je došao u pravom trenutku. Izabrao sam ih zbog projekta, želeli su odmah da se vrate u Seriju A i zadržali su skoro ceo tim na okupu iako prve godine nije sve bilo po planu. Organizacija je ovde perfektna, klubovi su sa bogatom istorijom, stadioni su puni, zaista je bila nepoznanica za mene, ali sam ostao pozitivno iznenađen svime. Kako mi je cilj bio da uđem u "lige petice", znao sam da će biti teško. Iskren da budem, smatram svoj uspeh spektakularnim jer preko Prve lige Srbije i borbe za opstanak u Lučanima u prvih šest meseci, posle toga doći u Seriju A... Ne dešava se često.

Pomoć ima i od svog Kruševljanina takođe člana Krotonea, Miloša Vulića. Doskorašnji igrač Crvene zvezde je jedno od pojačanja kluba prošlog leta, što Golemića naročito raduje.

Nismo se znali lično dok nije počela priča o njegovom dolasku ovde. Klub kada dovodi igrača uvek se malo raspita "okolo" da zna koga dovodi, tako da sam tim povodom bio kontaktiran i od strane kluba. Čuli smo se telefonom da razmenimo informacije. Drago mi je da je još jedan Kruševljanin ovde sa mnom i da je baš iz Kruševca stigao do Serije A.

Ipak, koliko god njega fudbalska karijera bila atipična i uspešna, toliko je istorija njegove porodice uzbudljivija. Golemić preko svojih predaka ima i mogućnost da zaigra za reprezentaciju Poljske, što je priča vredna snimanja filma.

- To je neverovatna priča. Moja prababa je u pitanja, majka moje babe sa očeve strane. Upoznala se sa mojim pradedom u koncentracionom logoru u Nemačkoj za vreme Drugog svetskog rata. Ona je bila iz Poljske. Kada su se njih dvoje tokom rata rastali, ona je zapamtila odakle je on. Kad se završio rat, ona je malo vozom, malo pešaka uspela da stigne u naše selo Bogdanje. Došla je posle nekog perioda kod njega, venčali su se i nikad se više nije vratila u Poljsku. Ona je za mene pravi heroj. 

To ostavlja pitanje njegove reprezentacije. Za Srbiju nikada nije imao priliku da zaigra, a imao bi pravo nastupa i za Poljsku.