Nataše Tapušković (Šolak) - bagdalska zvezda Danica
Ivan St. Rizinger
Sreda, 25. Mart 2020.

Nataša Tapušković, devojačko Šolak, rođena je u Kruševcu, 27. avgust 1975. godine. Ova čuvena srpska glumica slavu je stekla ulogama Danice u filmu „Lajanje na zvezde” (1998), Sabahe u Kusturičinom filmu „Život je čudo” (2004), Lidije u filmu „Šišanje” Steve Filipovića kao i u sjajnoj roli Olge u rimejku kultnog "Pozorišta u kući".

Živela sam u Kruševcu i imala sam sjajno detinjstvo. Bila sam povučena, zatvorena, uvek po strani, u vrtiću sam se držala uz vaspitačicu. Pamtim taj svoj stid, strah da nešto ne pogrešim. Vaspitačica je pokušavala da me oslobodi i dala mi da na značajnoj priredbi u Domu omladine, pred velikim auditorijumom, govorim pesmu „Sunce“. I sada se sećam da sam pred publiku izašla bez ikakvog stida ili straha. Bilo je to i za mene veliko iznenađenje. Škola mi je bila nadomak kuće, često sam za veliki odmor odlazila kući da jedem, na časove nisam uspevala da zakasnim. U zgradi sam imala dve drugarice koje su bile moje vršnjakinje, s Adelom sam čak išla i u razred. Imali smo predivnu učiteljicu Kosaru Petrović, koja je, kada smo bili treći četiri, proglašena najboljom učiteljicom u Kruševcu. Svi smo je veoma voleli. Današnjim klincima su sigurno smešne naše tadašnje igre žmurke, lovca i zečeva, ili partizana i Nemaca. Za stanare zgrade leti smo organizovali priredbe po ugledu na „Evroviziju“ i Lepu Brenu, koja je tada bila apsolutni hit. Bila sam u jednoj tački pratnja Danijelu, jedna od sestara Barudžija, a u drugoj Lepa Brena, pevala sam „Sitnije, cile, sitnije“. Vijača je bila moj mikrofon. Adela od jedva petnaestak kila bila je Lepi Bora i svirala je harmonikicu. Naplaćivali smo ulaznice i od tih para kupovali žvake, sličice, sladoled. Imala sam prve klizaljke koje su bile senzacija u to vreme, vozila sam ih po zaleđenom školskom dvorištu. Od pete godine krenula sam na balet.

Ništa nije nagoveštavalo da će se baviti glumom. U porodici nije bilo umetnika, mama je bila medicinski radnik, otac se bavio ekonomijom i geografijom:

Na moje formiranje, oblikovanje kao ličnosti, uticao je baletski studio velikog pedagoga Borisa Radaka, u kome sam bila. Nažalost, Boris je preminuo kada sam imala trinaest godina. Tada sam prešla na folklor i na njemu sam ostala do fakulteta. Ples sam oduvek volela i danas se osećam najslobodnijom i najsrećnijom u njemu, čak možda više nego u glumi. Najlepše trenutke pamtim kada sam igrala solo „Banat“, „Vranje“, „Rugovo“. Prvi put sam odigrala čoček u Beogradu, u Domu vojske, pred dve hiljade vojnika. Bilo je vrlo uzbudljivo, u sali je bilo zatišje, čuo se samo zvuk daira u mojoj ruci. Činilo mi se da u sali nije bilo daha, kao da niko nije disao, imala sam jezu od tog doživljaja. Iako je moja najveća ljubav bila filozofija, potpuno iracionalno odlučila sam se za književnost. Na probu za glumu otišla sam slučajno, zbog druga iz odeljenja, ali već sutradan po;ela sam da se pripremam za prijemni uz pomoć Milovana Ćetkovića, koji je spremao i Vojina Ćetkovića i mnoge od nas. U roku od 27 dana spremila sam se za prijemni. Te 1994. godine prijemni ispiti na svim fakultetima polagali su se u isto vreme. U sat su mi se poklopila oba prijemna, na glumi i na književnosti. Mama se bojala za moju budućnost, i kad je čula da ću otići na glumu, rekla je: „Nikako! Hoćeš da završiš na poljoprivredi u septembru? Nemoj da rizikuješ!“ Naravno da jesam. Kada su me primili, bio je to šok za sve. Jedno vreme roditelji su tiho negodovali i prećutno izražavali nezadovoljstvo. Prva godina studija za mene je bila baš teška. Potpuno novi svet, po ceo dan na akademiji, od umora nisam imala snage da smestim sva ta iskustva. Na drugoj godini bilo mi je mnogo lakše, a na trećoj sam dobila ulogu Evice u „Pokondirenoj tikvi“, s Nebojšom Glogovcem, Vesnom Čipčić i Pepijem Lakovićem, kome je to bila jedna od poslednjih uloga. U avgustu sam dobila ponudu i snimila „Lajanje na zvezde“. Prve godine studija živela sam kod oca, a kasnije se i mama preselila. Tek kada su oboje videli neke rezultate mojih studija, primirili su se. Srećom, adaptabilni su, nisu me sputavali, samo su se brinuli.

 

 

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E