Peđa D Boj - večiti "hipik iz Kruševca"
Ivan St. Rizinger
Nedelja, 07. Jun 2020.

Predrag Jovanović, poznatiji kao Peđa D Boj rođen je 14. aprila 1950. godine u Kruševcu. Čovek živopisne biografije, koji govori pet jezika, godinama je živeo na Azurnoj obali družeći se sa džet -setom - svojom životnom pričom potvrđuje da pravila o idealnoj karijeri, baziranoj uglavnom na mukotrpnom radu i odricanju i nisu baš dokaziva u praksi.

On je čitav život, zahvaljujući inteligenciji i talentu proveo dišući punim plućima, što je i više nego dovoljno da ga svaki prosečni stanovnik Srbije dodatno zamrzi.

Sve je javno počelo u antologijskom filmu Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“. Uz jednostavnu i zauvek kolektivno napamet naučenu najavu „Sada vam predstavljamo mladog hipika iz Kruševca Jovanović Predraga Peđu“ išao je i deo u kojem naš junak, uz Crne Bisere, izvodi prethodne (1966.) godine lansirani veliki hit američke grupe The Monkees „I'm believer“. Svirao je, već tada, sa sastavom Lutalice, a imao je svega 17 godina.

U to vreme, mladi jugoslovenski bendovi su strane pesme "skidali" direktno sa radija ili sa teško dostupnih ploča iz inostranstva, tako da je bilo izuzetno naporno doći do tačnih tekstova pesama, pa se i na ovom snimku može primetiti da Peđa većinu teksta izgovara netačno ili mrmljajući.

Sa Peđom, kao izvođačem, se Kruševac prvi put uživo susreo u avgustu 1983., na Rock raport festivalu koji je organizovao u to vreme čuveni disk džokej Radio Kruševca – Dragan Bošković – Boško, na rahmetli otvorenom stadionu za male sportove, stacioniranom odmah do, tada još mlade, Hale sportova. Uz brojna zvučna imena tadašnje aktuelne novotalasne scene izronio je i beogradski neoromantičarsko - elektro bend D' Boys. 

Jedna od omiljenih pesama tog leta, po žurkama širom grada, bila je i njihova „Ajd se zezamo“. Njihova pojava, pogotovo Peđina, iritirala je mnogobrojne socrealističke puritance koji nisu mogli u glavama da odvoje potrebu stvaranja provokativnog imidža zarad skretanja pažnje javnosti na sebe od strogih pravila kojima je bio regulisan sistem dobrog ukusa... Njihovo napadno koketiranje sa sklonostima ka istom polu, uz samo jedan hrabar iskorak pre njih, u tom pravcu, Olivera Mandića u epskoj emisiji „Beograd noću“, bilo je prst u oko sistemu koji više, već u to vreme, nije bio sposoban da se odupre tim naoko sitnim osvajanjima slobode. Naravno da iz kasnijeg životopisa Predraga Jovanovića možemo to zaključiti po mnogobrojnim avanturama, brakovima i deci neophodno je, ipak, naglasiti da tako kreativan imidž, a potpuno suprotan njegovim stvarnim polnim sklonostima, u našim uslovima, može da se uporedi samo sa genijalnošću jednog Dejvida Bouvija pri stvaranju svog alter ego heroja Zigija Stardasta.

Elem, na pomenutom nastupu na festivalu, pri samom izlasku na scenu, Peđu i Miška Mihajlovskog dočekala je, iz publike, grupa preveselih tinejdžera skandiranjem: „Pederi, pederi...“... I možda bi to potrajalo i tokom svirke koja je usledila da Predrag nije odmah prišao mikrofonu i uz karakterističan otežući govor opomenuo: - Ćao, kako ste... Ja sam išao u osnovnu školu „Nada Popović“, a vi znate gde je ona, i nemoj sad da vam siđem dole... Naravno da je zavladao muk, i uzvici podrške.

A kako je zapravo sve krenulo, iz Kruševca nedavno se prisetio:
- Roditelji su se razveli kad sam imao godinu dana. Živeo sam s majkom, pa s ocem, menjali su mene i burazera kao pingpong loptice. Kad sam imao osam godina, keva mi je dala pare da kupim njenu prvu ploču, a ja sam kupio autobusku kartu od Kruševca do Brusa. Voleo sam strašno da putujem. Svi šoferi su me znali, nekad su me puštali i za džabe da se vozim. Igrao sam se kauboja i Indijanaca pored Rasine, lovio vrapce. Majka je s nama dvojicom došla u Beograd i tu prvu noć prespavali smo na klupi u parku. Ona je bila pevačica i tražila je posao po kafanama. Morala je da krije da ima decu da bi dobila posao, a uveče kad bi pevala, mi bismo trčakarali po kafani, razbijali čaše, užasni smo bili. Borila se s nama.

Posle sam otišao kod oca, koji je stalno menjao žene, imao sam četiri maćehe. U trinaestoj godini sam pobegao jer me je tukao, a maćeha mi je stavljala novine u pantalone — kad me udari da ne boli. On je pet puta ranjavan u ratu, pa je bio malo pomeren. U Osnovnoj školi bio sam odličan đak i tu sam prvi put pevao iako nisam hteo, jer sam imao seljački naglasak, pa su me zezali. Ali pobedio sam i dobio bombonjeru. Gledao sam na jednom koncertu Karla Metikoša i bio opčinjen, hteo sam da budem pevač. Upisao sam Mašinsko - tehničku školu „Petar Drapšin“ i ispisao se pred kraj prvog razreda. Onda sam upisao muzičku školu, gde sam na popravnom iz engleskog oterao profesorku u tri lepe. Njoj je smetala moja duga kosa. Prodao sam ozvučenje koje sam imao s jednim bendom, pasoš sam dobio na prevaru i otišao sam u Pariz. Majka je plakala kad sam rekao da idem, ali nije mogla da me zadrži.

Dolaskom u Pariz počelo je novo poglavlje Peđinog života koje su ispisale žene, muzika, avanture, poroci, deca cveća i dete ljubavi:
- U vozu do Pariza prvi put sam vodio ljubav. Bio sam klinac, a ona starija od mene. Ostao sam mesec dana u Parizu, potrošio lovu, krenuo s tom devojkom do Sent Tropea, gde sam na jednoj džet - set žurki upoznao Brižit Bardo. Izgledala je neverovatno. Smetalo mi je da me ta devojka stalno plaća i krenuo sam dalje sam, autostopom. Potom sam upoznao neku Holanđanku i Portugalca, pokupili me, zagotivili me, našli mi posao, radio sam u piceriji kao konobar, naučio sam italijanski. Onda sam upoznao Holanđanku koja mi je kupila gitaru, uvek su me žene spasavale. S njom sam bio u Rimu i posle mesec dana veza je pukla. Posle sam živeo u Parizu, Kanu, spavao na plaži, svirao po terasama Kana, zarađivao po 100 - 200 franaka dnevno, što je solidna lova za nekoliko sati rada. Živeo sam jedno vreme i kao žigolo, pa kao DJ, posao mi je stalno napredovao, počeo sam da pravim srebrni nakit, kasnije sam trgovao kožom, bundama, hipi garderobom. Uvek sam bio elegantan hipik.

Kao već prilično imućan lik, uz konstantno rekreativno bavljenje muzikom, Peđa ponovo odlučuje da je vreme za novu avanturu, te se seli za Zapadnu Nemačku. Najpre se u Bilefeldu priključuje Isusovcima, da bi kasnije završio kao glavni autor, pevač, klavijaturista i gitarista prelomnog albuma hanoverske grupe Jane (1980.), koja je u to vreme bila jedna od najznačajnijih nemačkih progresivnih atrakcija. Ploča se nenadano našla na prvom mestu britanske top liste uvoznih albuma, što je takav uspeh da su naredni Nemci koji su doprli dotle tek članovi legendarne tinejdžerske atrakcije Nena. Sa grupom je puklo kada je otkriveno da je Peđa spavao sa gitaristinom devojkom.

 

 

U to vreme, sredine '70-tih i njegova majka Mila Matić, legendarna pevačica izvornih i starogradskih pesama, seli se za Pariz, u kome živi i radi (poseduje lanac ekskluzivnih restorana) već gotovo četiri decenije. Rodila se kao četvrta kćerka u kruševačkoj porodici Marinković. Bila je veoma živahna devojka i roditelji su je udali sa sedamnaest godina za oficira JNA Živorada Jovanovića. S njim je dobila sinove Zorana i Predraga, ali ga nije volela:
- Živorad nije bio loš čovek. U braku smo bili tri i po godine i više nisam mogla da izdržim. Nisam imala kuda da odem, roditelji mi nisu dozvolili da se vratim kod njih. Sela sam u voz i sa decom krenula u Beograd. Nisam ni slutila šta me čeka. Sada se ne bih usudila na takav korak.

Početkom '80-tih Predrag se vraća pod svetla Beograda, okuplja grupu i ponovo počinje da se igra svojom kreativnošću. Nakon pomenutog debi albuma D' Boysa sledi potpuni komercijalni trijumf – ploča „Muvanje“, uz koju smo te zime 1984., u diskoteci Doma omladine, postajali sugestivniji u ophođenju prema suprotnom polu. Uz antologijsku „Jugoslovenku“, bile su tu i „Snežana“, „Florida“, „Lepe žene“... i više nikome nije smetala Peđina i dalje feminizirana pojava. Ušao je, ponovo, na prečac – do samog vrha.

I kao što to obično biva u njegovom životu – postigavši zadati cilj on polako počinje da odustaje od daljeg praćenja stereotipa. Objavljuje još dva dugosvirajuća izdanja – „Avantura“ (1985) i „Laku noć, mala“ (1986) i polako ponovo nestaje, skriven u senci od ovdašnje javnosti.

Danas ponovo živi u Beogradu, zabavlja budale koje gledaju strasno rijaliti programe i...
- Pre nekoliko godina mi se udala ćerka u Diseldorfu, dobio sam unuku, a najmlađa ćerka već je krenula u osnovnu. Moja bubica, obožavam je, rođena je iz veze koja nije bila brak. Svaka veza je lepa u početku, posle moraš ovo, moraš ono, meni pukne film i odem...

I to je to – kruševački muzički kameleon još uvek tera samo po svome, i jako mu dobro ide.

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E