Neobičan životni put devojčice Marije Murke Goljohovski koja je postala Amerika Alonso, ali nije zaboravila jezik ni svoju staru domovinu.

Karakas, januara 1967.

Pedro Sančez, bogati kasapin iz Karakasa, nije bio ni malo uzbuđen kada je od svojih podstanara, emigrantskog bračnog para Petrović, zaprosio ruku njihove ćerke, 12-godišnje Murke.

- Mislim da je i za nju i za vas to najbolje. Imaće sve što zaželi, a vama ću dati ovaj stan. Čak ću i senjor Žiki pokloniti svoj crni "studebeker" koji mu se toliko dopada.

- Sad ću da mu razbijem tu njušku! - viknuo je Žika dok su mu na mršavom licu podrhtavali zategnuti mišići.

- Jesi li poludeo?! Ovde smo tek dva meseca, a ti već želiš da zaglaviš u zatvor! Bilo je to u proleće 1949. godine.

Murkina majka Nataša je pokušala "diplomatski", s ono malo španskih reči što ih je do tada naučila, da objasni don Pedru da su oni veoma polaskani njegovom ponudom, ali da je Murka još dete. Mada je on, Pedro, još mlad i dopadljiv čovek, ipak je razlika između njega i Murke velika - trideset godina. Zamolila ga je da se ne vređa i rekla da će ga oni i dalje smatrati prijateljem i zaštitnikom. Dugo je Nataša pričala i pokušavala da umiri upornog prosioca. Čim je Pedro izašao rekla je mužu:

- Ovde više ne možemo da ostanemo. Spremaj se da tražimo drugi stan.

Tako je za Mariju Goljohovsku, malu Murku, počeo nov život u Venecueli. Bila je živahna i vesela devojčica, lepog lica, belih zuba i prekrasnih očiju boje smaragda.

Rođena je u Kruševcu, kao kći ruskih emigranata, inženjera Goljohovskog i Nataše, tada apsolventa muzičke škole "Stanković". Sećala se lepog parka oko vile u kojoj su stanovali, klavira i dobrog "papke", koji je bio znatno stariji od mame i koji ih je zasipao ljubavlju, pažnjom i darovima. Sećala se i kasnijih mučnih dana i gladovanja i potucanja po logorima Evrope. "Papka" je bio umro. Mama je tu i tamo pevala da bi za nju, Murku, zaradila komad hleba. sudbina ih je dovela u Minhen gde su pronašle novog "papku", u licu potporučnika poslednje predratne klase Vojne akademije - Žiku Petrovića Smederevca. Očuh je bio pomalo prek i nervozan, ljubomoran na mamu i spreman da potceni njene umetničke ambicije. Ipak, sa njim su provele niz godina.

U Venecueli borba za život je bila teška i dani su maloj Murki prolazili u oskudici i neizvesnosti. Majka se zaposlila kao krojačica u konfekcijskoj radnji i tako dopunjavala mršavu očuhovu zaradu firmopisca-samouka.

Majka i očuh su nastojali da Murki što više pruže. Upisali su je u jednu od najboljih privatnih škola koju su držale kaluđerice. Pošto je bila odlična učenica, kaluđerice su joj, kao siromašnoj, znatno smanjile školarinu. U toj ekskluzivnoj školi sprijateljila se sa devojkama iz najviđenijih i najbogatijih porodica.

Osetivši u svom detetu onu istu obdarenost koju je i sama nosila, Nataša je sve svoje neostvarene ambicije prenela na ćerku. Postala joj je prvi učitelj na putu ka umetnosti i slavi. Učila ju je pevanju i glumi, a zatim je učlanila u ruski crkveni hor i pozorišnu grupu. Konačno je Murka postala član tada tek stvorene, a kasnije proslavljene folklorne grupe "Retablo del Pueblo". Ubrzo se istakla kao solista i osvojila simpatije publike i svog dirigenta. Kada je čuvena argentinska glumica i pedagog Huana de Suho otvorila svoju, u Venecueli prvu, dramsku umetničku školu, Murka je postala njena učenica. Po završetku škole i, uz Huaninu preporuku, Murka je dospela na televiziju u kojoj je ostala sve do današnjih dana kao vrhunski umetnik.

Kao dodirom čarobnog štapića neke dobre vile, sudbina siromašnog emigrantskog devojčeta se izmenila. Postala je poznata i slavna. O nju su se otimale televizija, filmske kompanije i pozorišta. O njoj se svuda govorilo i pisalo. Njene fotografije u boji pojavljivale su se na naslovnim stranama mnogih ilustrovanih listova u Venecueli. Najzad je dobila i najviše priznanje - zlatnu medalju, neku vrstu venecuelanskog "oskara", kao najbolja dramska umetnica. Uskoro se udala za jednog filmskog producenta.

Još dok je bila u školi Huane Suho, Murka je, po nagovoru svoje učiteljice, promenila ime u - Amerika Alonso! Sa tim imenom se proslavila i stekla još mnoga priznanja. Ali, mada ju je umetnički uspeh i dalje pratio, sreća ju je napustila u privatnom životu. Razvela se od muža i ostala sa dvoje dece. Posle ovog razočaranja i izvesne kraće krize opet se vratila umetnosti.

Ova izvanredna umetnica (glumi, peva i igra), govori španski, ruski, engleski, nemački, italijanski, francuski i srpskohrvatski. Mada je ponosna što je prva glumica Venecuele, ne manje je ponosna na svoju rusku krv i rodu zemlju, Jugoslaviju. Koliko je privržena svom zavičaju, vidi se po tome što je svoj dom sama dekorisala u nacionalnom stilu: pirotskim ćilimima, kosovskim vezovima, grnčarijom, kovanim gvožđem, starim ikonama iz Makedonije i oružjem iz Hercegovine i Crne Gore.

Njena velika želja je da jednog dana poseti Jugoslaviju. Kaže da bi rado igrala i u nekom našem filmu.

J. Nedić (Ilustrovana politika, 17. januar 1967)