Prve novine Kruševac je dobio 1890. godine, kada je mladi i preduzimljivi Milan Arsenijević, predsednik kruševačke opštine i poznati trgovac, pokrenuo „Glas iz Kruševca“, za ono vreme moderno koncipiran i uređen nedeljnik koji je sadržajem prevazilazio lokalne okvire. 

Na njegovim stranama objavljivane su, naime, i vesti iz čitave „Srbije i Srpstva“, Evrope i sveta. List je imao i svoje dopisnike, čiji su tekstovi uredno honorisani.

Posle Timočke bune, iz Beograda su grafički radnici slati u unutrašnjost Srbije. U Kruševac su stigli mladi Aleksandar Malaćević i Đorđe Budimović  – prvi je u štampariju uložio novac, a drugi, zajedno sa ženom Ankom, tipografskom radnicom,  stručno iskustvo i rad. Iz prve štamparske mašine u gradu izlazili  su cenovnici, jelovnici, posetnice i pozivnice, verenički kartoni i posmrtne liste… a 1890. i – prve novine.

U stalne rubrike ovog „lista za politiku, narodnu privredu i književnost“ spadale su domaće novosti, kruševačke vesti, literarni priilozi i – oglasi.

Prvi broj „Glasa iz Kruševca", objavljen 15. novembra 1890, tako beleži da je „ovogodišnja setva duvana u celom okrugu kruševačkom ispala po kakvoći kvaliteta bolja no u prošloj godini, ali po količini znatno manja“, najavljuje za početak sledeće godine „prve izbore skupštinara za nove okružne skupštine", piše o podizanju Barutane „Obilićevo“ na Rasini.

Teme rubrike „Vesti iz Kruševca“ su i početak „razreza poreze za iduću godinu“, „plan  nivelacije i regulacije varoši“, uvođenje u dužnost Koste Stojanovića u dužnost kruševačkog  istražnog sudije. Rubrika „Domaća industrija“ bavi se zastiračima za pod od kozjih dlaka, a ona iz nauke lečenjem jektike.

U sledećim brojevima više pažnje se posvećuje i kulturi – u jednom od njih se piše o mesnoj čitaonici i ljudima koji se brinu o njoj i najavljuje štampanje romana „Zli grobovi“ u prevodu Svetozara Azdejkovića. Zanimljivi su i tekstovi o starim zanatima, zanatlijske priče i anegdote…

List je do čitalaca četvrtkom (kasnije nedeljom) stizao putem pretplate (godišnja je iznosila 8 dinara) i kolportera. Samo uredništvo i administracija bili su u kući vlasnika novina, u Čolak Antinoj 55.

Pretpostavlja se da je „Glas iz Kruševca“ izlazio do kraja marta 1891. godine, kada se vlasnik, svojom voljom, povlači sa mesta predsednika opštine i nagoveštava da želi da se mane politike i potpuno posveti trgovini. Novine se u ono vreme, očigledno, uz nju baš i nisu uklapale…

U svakom slučaju, treba znati da su krajem 19. veka u Srbiji još uvek bili retki gradovi koji su imali svoje novine. Kruševac je u to vreme imao oko 7.000 stanovnika, a među njima dosta bogatih zanatlija i trgovaca, što je doprinosilo privrednom i kulturnom razvoju sredine. Dolazi i do osnivanja finansijskih institucija (Okružna štedionica, Kruševačka banka A.D.). Poslednje decenije prošlog veka obeležiće i nastanak političkih stranaka, a 1889. postavljen je i kamen temeljac  za Spomenik kosovskim junacima i Barutanu „Obilićevo“…

A ne treba zaboraviti ni detalj da je, ako je ikada štampa u Srbiji bila na putu da doživi svoje zvezdane trenutke, onda to bez sumnje bilo upravo u vreme kada je bio na snazi Ustav iz 1888. u kome je o slobodi štampe zapisano: „Štampa je slobodna. Ne može se ustanoviti ni cenzura ni kakva druga preventivna mera koja sprečava izlazak, prodaju ili rasturanje novina. Za izdavanje novina nije potrebno prethodno odobrenje vlasti…“.

Ti zvezdani trenuci, na žalost, nisu dugo trajali. Državnim udarom 1894. ustav je ukinut i sve što se ticalo javne reči vraćeno je u prvobitno, mnogo manje idilično stanje.

A do te godine u Kruševcu su pokrenuti još i kratkovečni listovi „Narodna samouprava“ (1891. kao prvi službeni list) i „Đavolan“ (šaljivo-satirični list umnožavan rukom iz 1892.). Svakako, ne treba zaboraviti ni začetak periodike u gradu, vezan za prvi časopis „Žiču“, „organ udruženja sveštenstva Žičke eparhije za hrišćansku nauku i potrebe sveštenstva“ koji je 1889. izašao u svega pet svezaka.

Nekom drugom prilikom verovatno ćemo i o ovim izdanjima ispričati priče koje, svakako, zalužuju. Uključujući i onu o zagonetnom „Rasincu“, čiji nijedan broj nije sačuvan, pa nije ni moguće datirati vreme kada se pojavio, mada je, po nekima, to bilo još 1885. godine…

Slavoljub Marković (RTK)