Radmila Savićević je rođena 8. februara 1926. u Kruševcu, kao Radmila Milenković. Majka Cana je bila samohrana krojačica, a osim Radmile imala je i dva sina. Po završetku škole postala je član Kruševačkog pozorišta sa kojim je gostovala po celoj Jugoslaviji. 

Iako u detinjstvu nije živela u izobilju, dom u kome je odrasla uvek je bio ispunjen toplinom, srećom, osmehom. Njena majka Cana imala je još dva sina, bila je samohrana i kao švalja obezbeđivala egzistenciju sebi i svojoj deci.

– Krštena sam posle sedam godina jer nisu hteli da me prime u školu dok nisam bila krštena. To je bio uslov za to vreme. To je bilo strašno. Mog mlađeg brata i mene tata nije hteo da krsti, tada nismo razumeli zašto, valjda iz nekih svojih uverenja. Moj otac je čak zbog toga morao da ode i da ostavi moju majku sa troje dece bez igde ičega. Ali majke su uvek majke izbore se do kraja. Mi smo imali jedno lepo, siromašno detinjstvo. Ono je bilo toplo, ljudski – prisetila se 1992. godine Radmila Savićević za emisiju „Veče sa zvezdama“.

U Kruševcu su postojale dve škole, Gimnazija, koju su pohađala deca iz bogatih porodica i Ženska zanatska škola, u koju je išla Rada. Cana je znala kako ne može da joj priušti odlazak na studije, pa ju je usmerila da završi žensku stručnu spremu, kako bi imala svoj zanat i time obezbedila sebi siguran hleb. Majka je želela da Rada bude šnajderka, i da joj, kad dođe vreme, preda mašinu u miraz i uda je.

– Imao sam sreću da upoznam Radinu porodicu, majku Canu i dva rođena brata, Mileta i Žuleta Milenkovića, koji su živeli u jednoj trošnoj kućici iza nekadašnje čuvene kruševačke kafane Lipov lad – rekao je u nedavno objavljenoj knjizi o životu ove slavne umetnice Momir Bradić, jedan od osnivača Kruševačkog pozorišta u kome je Radmila započela karijeru. 

– U tom dvorištu postojala je jedna dugačka zgrada u kojoj su dve sobe pripadale majka Cani, a nekoliko koraka dalje, stanovale su moje dve sestre, kod kojih sam još kao đak odlazio i tako upoznao Radu i njenu braću. To je bila zaista divna porodica koja je živela veoma siromašno. Cana je kao samohrana majka morala da izvede na put troje dece, tako da su svi mnogo radili. Ali u toj siromašnoj kućici, pored nemaštine, postojalo je i nešto lepo – dobrota i sreća. Ako može da se kaže da postoji mesto gde one stanuju, onda su to bile te dve sobice. Uvek su na perdi kraj prozora bile naređane dunje, iznad kojih je visio bosiljak i toliko je lepo mirisalo da imate utisak da ste ušli u neko rajsko naselje. Zemljani pod zastrt krparama bio je besprekorno čist, a atmosfera, uprkos sirotinji, toliko topla i domaćinska da ste se divno osećali. Volela je kruševački korzo, koji je vodio od Spomenika kosovskim junacima do sadašnjeg pozorišta. Tu se šetalo od šest sati uveče, kandelabri su bili u sredini, s jedne strane išlo se od spomenika do pozorišta, a s druge vraćalo. Sećam se da je imala neku posebnu haljinicu za korzo, koju joj je majka Cana sašila, i crvene cipelice, kojima je volela da tupka kad šeta.

Pritom je Radmili majka uvek bila uzor, o čemu je u jednom od novinskih razgovora ispričala:

– Moja majka bila je velika žena, sama je podigla troje dece. Imala je čudnu, strahovitu energiju, za nju nije postojalo nemoguće. I da nisam glumica, nikada ne bih mogla da sedim kod kuće, nego bih morala nešto dinamično da radim, stvorim, da ne bude: Jao, ja nemam. Morala bih nešto da uradim, ja sam od tih žena.

Talentova glumica se sećala da je i posle Oslobođenja teško živela – tada je trebalo da okopava kukuruz.

– Odmah sam organizovala kulturno društvo, pa tako nisam okopavala kukuruz. Akcija je trajala mesec dana. Organizovala sam omladinsko pozorišta, Đuza, Čkalja, moj čovek (Boža Savićević). To omladinsko pozorište, prerastalo u gradsko pozorište – rekla je tada Rada.

Sećanje na prve godine Kruševačkog pozorišta, Radmila Savićević počinje zapažanjem da je u Kruševcu, koliko pamti, uvek postojalo amatersko pozorište:

– Ono je radilo i pre Drugog svetskog rata, a za vreme rata pozorište je od sakupljenih para slalo pakete zarobljenicim u logore. Prema tome, prirodna potreba je bila da posle oslobođenja pozorište radi isto, kao što je i radilo. Ali, u oslobođenom Kruševcu 1945. godine, prva priredba koja je organizovana, bila je zajednička akcija amaterskog pozorišta i Druge proleterske divizije. Igran je Đido. Druga predstava Misija mister Perkinsa u zemlji boljševika održana je po povratku sa velike radne akcije, okopavanja kukuruza po Vojvodini. Realizovana je omladinska drupa koju lično organizujem i predvodim. Ova trupa na neki način je nagovestila prelaznu fazu između amaterskog i poluprofesionalnog pozorišta. Profesionalno pozorište zvanično je počelo sa radom 1. maja 1946. godine. Moja generacija nije birala pozorišnu umetnost kao profesiju. Sve je došlo spontano. Na primer, radila sam iz zadovoljstva. Bio je to moj provod, moja zabava, druženje.

Godine 1947. pridružila se Niškom narodnom pozorištu gde je igrala u predstavi Kola mudrosti – dvoja ludosti Aleksandra Ostrovskog, da bi se potom vratila u Kruševac. Komitet je vratio u rodni grad uz obrazloženje: Zašto bi Rada zabavljala Nišlije, kad može i naše? 

Godine 1956. postaje stalni član pozorišta u Nišu i tu igra u oko četrdeset komada. 

Savićevićeva je kasnije priznala da je u to vreme maštala da karijeru nastavi u Sarajevu, ali kada joj je Meša Selimović, direktor Sarajevskog narodnog pozorišta, ponudio angažman, ona je odbila. Najpoznatija je bila kao glumica u Molijerovim komadima, kao Ana u Vasi Železnovoj Maksima Gorkog i kao Sarka u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici. Pedesetih godina dvadesetog veka Radmila igra u pozorištu i lagano kroji lik glumice koja se najbolje snalazi u komičnim ulogama. Negde u to vreme postaje prvakinja Beogradskog dramskog pozorišta i upravo u Beogradu, uz veliku pomoć i nagovor reditelja Aleksandra Đorđevića, upoznaje prednosti filmske umetnosti.

Dvadeset godina po dolasku u prestonicu, Radmila je priznala da je uvek držala da je odluka o napuštanju rodnog Kruševca i Niša bila smela. Kako kaže, tamo je ostavila sve što je godinama stvarala – od doma do popularnosti, da bi došla u Beograd, gde je morala sve ispočetka. Hrabru odluku podstakla je jaka želja da se oproba u svim medijima, budući da su je mamili i televizija i film. Glumica još dodaje da nikada zbog toga nije zažalila.

Prvi film snimila je 1961. godine. Pažnju na sebe je skrenula 1968. u filmu "Višnja na Tašmajdanu", gde je igrala razrednog starešinu. Popularnost stiče kao Violeta u "Kamiondžijama", devojka zaljubljena u Paju Čuturu (Pavle Vuisić), i kao baka Vuka u "Pozorištu u kući". Godine 1976. snima TV seriju "Babino unuče", da bi potom igrala u seriji "Vruć vetar". Krajem osamdesetih tumači lik sekretarice Žarke u "Boljem životu", a godine 1993. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u "Srećnim ljudima". Njena poslednja uloga bila je Dostana u "Porodičnom blagu".

Nagradu Dobričin prsten nikada nije dobila, budući da joj, kako je sama govorila, filmski kritičari nikada nisu bili naklonjeni. Nagradu Žanka Stokić dobila je 2003. posthumno. Ostala je upamćena po ulogama baka i dobronamernih, prostodušnih žena sa sela. Fedis je od 2021. godine po njo njoj nazvao Nagradu za najbolju žensku epizodnu ulogu.

Svoje pozorišne početke Radmila Savićević ukratko je objasnila ovako: - Kruševac je grad naše mladosti i lepote. Pamtam zime i velike snegove, po kojima je publika ne samo gradska, već i ona seoska, dolazila na predstavu. I po takvom vremenu, sala je bila prepuna. Ona vremena nikada neću zaboraviti. Kruševac je moj početak sa mnogo ljubavi.

Umrla je 8. novembra 2001, a sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana. Njen čovek, Božidar Savićević poživeo je tek nešto više od godinu dana i umro je 25. januara 2003. godine.