Radoslav M. Dunjić (ponegde Dunić; Mionica, 7. septembar 1871 — Kruševac, 8. maj 1948) je bio advokat, ban Dunavske i Drinske banovine i senator.

Rođen je u Mionici gde je njegov otac Milojko bio načelnik Sreza kolubarskog, okruga valjevskog. Završio je osnovnu školu i niže razrede gimnazije u Kruševcu, a više razrede gimnazije u Kragujevcu. Diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, 1894. godine.

Bio je oženjen Ljubicom rođ. Simić, iz porodice kneza Jovana Simića Bobovca, ćerkom člana Beogradske opštine Mijaila Simića i sestrom beogradskog advokata Vasilija Simića. Živeli su u porodičnoj kući u Takovskoj ulici u Kruševcu.

Po diplomiranju je radio kao pisar niškog i kruševačkog suda, a 1896. je otvorio advokatsku kancelariju u Kruševcu. Pripadao je Naprednjačkoj stranci. Aktivno je učestvovao u ratovima 1912—1918. godine. Advokaturom u Kruševcu se bavio do 22. maja 1929. kada je postavljen na mesto vrhovnog inspektora pri Predsedništvu Vlade. Za bana Dunavske banovine postavljen je 16. januar 1930. godine. Aktivan kao ban Drinske banovine od 1935. godine, a jedno vreme i senator. Svih tih godina je bio član Jugoslovenske nacionalne stranke kao i nakon odlaska te političke partije u opoziciju.

Radoslav M. Dunjić bivši senator i ban Dunavske banovine

Iz "Zbornika mišljenja o jevrejskom pitanju" (1940)

Ne znam od kuda se misli da je antisemitizam obuhvatio široke mase našeg iaroda. Živim u narodu, zauzimao sam visoke položaje u službi države, gde bih to morao primetiti. Stoji samo to, da se to pitanje javlja kod pojedinaca, da se to pitanje kopira sa strane i želi da se narod sugestira da je progon. Jevreja pravedan. No, to je podražavanje, to je kao neka moda, koja sigurno neće naći odziva u narodu. Ne znam, naposletku, kako bi ta misao mogla i prodreti kod našeg naroda kad on zna ko su naši Jevreji i šta su sve učinili u našoj zemlji. Još nešto, nije osobina našeg naroda da progoii nekriva čoveka, nije njegova osobina da krivi drugog za ono što je treći učinio. Naš narod je uvek bio pravedan sudija. To je bio i po veličini i po širini svoje duše.

Polazim sa gledišta da je Jevrejin čovek kao i svi ostali ljudi. I kad jedan pravoslavni ili jedan muhamedanac ima prava da se greje na Božjem suncu, kad ima prava da živi u svakom društvu, u svakoj državi, onda nastaje pitanje zašto da to pravo nema onaj koji je Mojsijeve vere. Stoji u istini da u svakom društvu ima rđavih ljudi koje treba društvo da progoni pa ma kakve oni vere bili. Ali progoniti nekog koji se pokorava, koji poštuje sve norme, sve pisane i nepisane zakone toga društva, te države, nije dozvoljeno. Ako se neko kao kriv progoni ne može se progoniti cela njegova porodica, celo njegovo pleme, svi njegovi jednovernici.

Takav kolektivni progon je divljaštvo koje ne može odobriti nijedna kultura i nijedan kulturan čovek.

Zaboravlja se da jedan Jevrejin može biti vrlo dobar Englez ako živi u Engleskoj, jedan dobar Francuz ako živi u Francuskoj itd. Zar je rđav Francuz g. Blum, bivši pretsednik francuske vlade, zar je rđav Englez jedan poč. David Dizraeli (lord Bikonsfild). Zar ovaj nije nosio, u prošlom veku, na svojim leđima spoljnu politiku Velike Britanije. Mnogo takvih primera u svetu ima.

Zašto bi naš narod bio antisemita, kad on zna da su Jevreji zajedno sa nama ginuli i na bojnom polju takmičili se sa Srbima u manifestaciji svoje ljubavi prema Srbiji, prema grudi zemlje j u kojoj su se rađali i umirali njihovi pretci, u kojoj su se rađali i oni. Najbolji primer patriotizma i čove-čanske ljubavi i ljubavi prema bratu Srbinu dala je pokojna gospođa Munk čije su grudi okićene mnogim kašim odličjima za njen patriotski i požrtvovan rad. Naši Jevreji u svojoj ljubavi prema ovoj zemlji Idu toliko daleko da nije retka pojava da Jevrejin kaže: „Ja sam Srbin Mojsijeve vere". Da li da pravim razliku između naših starih, takozvanih srpskih, i onih Jevreja koji su nam skoro došli ili su se zatekli na teritoriji koja je ranije pripadala Austro-Ugarskoj? Neke od njih možda još vežu one uspomene, onaj način života koji su nekada imali, ali se nadam da će i oni postati u skorom vremenu „naši Jevreji." Na njih će uticati široka duša Srbinova, na njih će uticati Jevreji ovdašnji starosedeoci i oni će se aklimatizirati. Jer, naposletku, šta će i njima nešto drugo i neko drugi, kad im je ovde dobro.

To je, u kratko, što bih imao reći po ovom pitanju.