Na ovoj fotografiji vidimo kako je nekada, tokom "veselih '70-tih", tada vladajuća radnička klasa, nakon višesatnih opuštajućih aktivnosti na Bagdali, koje su sledile posle oficijalnog dela prvomajskog Uranka, razdragano kretala niz dobro poznatu padinu, tada još uvek prekrivenu kaldrmom.
Obično oni nešto stariji vreme '70-tih godina prošlog veka karakterišu kao "doba spokojnog i razdraganog života". Bilo je, tokom godine, podosta državnih praznika i neradnih dana, a samoupravna radnička klasa trudila se da ih na što maštovitiji i raskošniji način obeleži i proslavi.
Prvomajski uranci su tako bili idealni za isticanje svoje privrženosti socijalizmu i očuvanju uzvišene ideje negovanja radničkog pokretra i njegove borbe za ravnopravnost svih društvenih slojeva, a omiljena maksima bila je "8 sati rada, 8 sati odmora i 8 sati kulturnog uzdizanja".
Sva, tada mnogobrojna, uspešna kruševačka društvena preduzeća tako su, tokom prvomajskih uranaka, postavljala svoje šatore širom Bagdale i uz bogatu ponudu besplatnog ića i pića dočekivala čak i kasne popodnevne sate uz pesmu i igru.
Od početka 20. veka Bagdala je bila mesto na kome su se, najpre tajno, okupljali ugnjeteni radnici i u početku stidljivo, a zatim sve glasnije, izražavali svoje nezadovoljstvo teškim uslovima u kojima su, gotovo u feudalnim uslovima, uz iscrpljujući, često i 12-o satni dnevni rad, uz mizerne nadnice, morali da prehranjuju svoje porodice.
Dodaj komentar