Prelepa kći svetog kneza Lazara i kneginje Milice, maloletna Olivera, odlaskom iz Kruševca u harem Bajazita, podnela je žrtvu za dobrobit Srbije i srpskog naroda. Poslata je pravo u naručje ubice njenoga oca.

Najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice, rođena je, pretpostavlja se, između 1373. i 1376. godine, u Kruševcu. Roditelji su joj dali biblijsko ime Olivera (na latinskom maslina), kao simbol napretka, lepote, snage i mira. Ime kao da je odredilo dalju sudbinu male kneginje (Nomen est omen). Pored braće Stefana i Vuka i sestara Mare, Dragane, Teodore i Jelene, Olivera je bila miljenica roditelja.

Rodoslov njene majke Milice vodi do Vukana Nemanjića, kralja Duklje i najstarijeg sina velikog župana Stefana Nemanje, brata Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Po ocu, knezu Lazaru, unuka je izvesnog Princa Hrebeljanovića, iz Prilepca, kod Novog Brda, uslužnika cara Dušana. Rodonačelnik Hrebeljanovića bio je carev peharnik, pismen i za tadašnje vreme izuzetno obrazovan.

Olivera je detinjstvo provela na dvoru u Kruševcu, učeći se lepom ponašanju. Obrazovanje kneževske dece u Srbiji prvenstveno je bilo zadatak i obaveza. Nastavu su držali sveštenici, ali i privatni učitelji iz drugih zemalja. Neizostavno je bilo podučavanje čitanju, pisanju, matematici, pevanju, morao je tečno da se govori latinski i grčki. Uz Bibliju, omiljena štiva bile su hronike, letopisi i pesmarice.

Hrišćansko bogoslovlje i filozofija takođe su izučavani, a pravila diplomatije nisu bila tajna za ženske potomke Lazarevića, pa tako ni za Oliveru, kojoj će znanje stečeno na očevom dvoru kasnije biti od sudbonosne važnosti. 

Bila je spas za Srbe i Srbiju

Prema neproverenim podacima, plavokosa Olivera osvojila je srce Miloša Obilića, mladog braničevskog vojvode. On je bio čest gost na dvoru njenog oca, od koga je čak zatražio kneginjinu ruku. Lazar ga je odbio, uz obrazloženje da mu je kći isuviše mlada za udaju. Dalje redove ove nepotvrđene priče izbrisala je istorija i pakao koji je usledio na Vidovdan, 28. juna 1389. godine.

Sve četiri starije Oliverine sestre udate su zarad državnih i političkih interesa. Ovog puta, međutim, Olivera je data za ženu čoveku druge vere, čoveku koji je napao njenu otadžbinu i pogubio njenog oca. Kneginja Milica, koja je posle Kosovske bitke vladala Srbijom umesto maloletnog sina Stefana, teret odluke o vazalstvu s Turcima i davanju Olivere u harem, podelila je s preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom.

Oliveru su do harema u novoj evropskoj prestonici Osmanlija Drenopolju, današnjem Jedrenu, u proleće 1390. godine, otpratila braća, kneževići Stefan i Vuk na poklonjenje novom vrhovnom gospodaru Srbije. Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo ružama.

Uporna i snalažljiva

I tako je, uz saglasnost svoje majke Milice, sve vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja maloletna Olivera, u proleće 1390. godine, krenula na daleki put. Zauzvrat je sklopljen mir sa Turcima i Srbija je postala vazalna država obavezna da Turskoj pruža pomoć u vojnim pohodima.

Sultan Bajazit, plah i nabusit naslednik trona, tada je već imao tri žene, takozvane kadune, koje su mu podarile šestoro dece, četiri sina i dve kćeri. Olivera je u haremu zatekla i druge plemkinje, kako osmanskog, tako grčkog i francuskog porekla. Ipak, srpska princeza i potonja turska sultanija se od početka izdvojila hrabrošću, mudrošću i istrajnošću. Nijednoj pre nje, koja nije prešla u islam, nije pošlo za rukom da postane toliko uticajna.

Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav. Svoje mesto u haremu i sultanovom srcu Olivera je često koristila da pomogne svom napaćenom narodu i državi. Zahvaljujući njenom velikom uticaju na Bajazita, ali i Bajazitovom velikom poštovanju prema kneginji Milici i Stefanu, Srbija je u to vreme imala mnogo povoljniji položaj nego druge balkanske vazalne države. 

U turskoj „Hronici”, Ašik-paše Zade, napisanoj oko 1484. godine, Oliveru zovu „Srpkinja devojka” ili „Ćaurka devojka” koja je lepotom i strpljivošću zaludela sultana Bajazita. Kao pravoverni musliman i derviš, Ašik-paša je zamerio turskom caru što se odao alkoholu, navodno pod uticajem nove žene. Naime, haremom su kružile glasine da Olivera podstiče Bajazita da pije vino i zanemaruje osobine svojstvene dobrom muslimanu. Sa sigurnošću jedino može da se pretpostavi da je uticaj mlade sultanije bio veći nego što je to bilo dozvoljeno ijednoj ženi pre nje.

Olivera i Bajazit bili su u braku punih dvanaest godina, ali ona nikada nije prešla u islam. Ostala je verna pravoslavlju i na dvoru u Jedrenu imala svog ličnog sveštenika.

Godine 1402. sa istoka su stigli novi osvajači. Veliki mongolski kan Tamerlan sa nepreglednom vojskom udario je na istočne granice turskog carstva. Bajazit je odjahao da mu se suprotstavi. U bici kod Angore Turci su do nogu potučeni, a sultan zarobljen.

U zarobljeništvo je i pao čitav harem sa Oliverom. Stefan Lazarević je ispunio svoju zakletvu i borio se rame uz rame sa sultanom. Sa svojim vitezovima je iskazao veliko junaštvo i na kraju uspeo da probije put do slobode. Legenda kaže da su ubrzo do mladog kneza stigle teške vesti. Tamerlan je Bajazita zatvorio u metalni kavez, postavio ga u dvoranu gde je slavio sa svojim velikašima, a žene iz harema služile su pobednike. Lud od bola i razočaranja sultan se ubio udarivši glavom o rešetke kaveza. Stefan se odmah okrenuo nazad i hrabro ujahao u Tamerlanov logor. Bez straha je ušao pred velikog osvajača i zatražio da mu preda sestru. Zadivljen hrabrošću mladog viteza i junaštvom koje je pokazao u bici, Tamerlan mu je dopustio da odvede sestru i obezbedio mu slobodan povratak u Srbiju.

Olivera je postala udovica sa 27 godina. Odlučila je da se više ne udaje. Nastavila je da živi na dvoru svoga brata pod kojim je Srbija još jednom procvetala. Stefan je od vizantijskog cara dobio visoku titulu despota, a ugarski kralj mu je poklonio Beograd na upravu. Despot Stefan Lazarević je umro 1427. godine. Noć pre nego što je vladar ispustio dušu, Beograd je bio pogođen zemljotresom koji je oštetio i Oliverinu kuću. Bilo je to zlokobno predskazanje vladareve smrti. Sutradan, narod se okupio ispred kuće da uteši princezu koja je posle muža izgubila i brata.

Ostatak svog života Olivera je provela živeći na dvoru svog sestrića despota Đurađa Brankovića i povremeno odlazeći u Dubrovnik kod svoje sestre Jelene Balšić Kosače. Poslednji put se pominje u sestrinom testamentu napisanom 1444. godine. Veruje se da je umrla nekoliko godina potom. Sahranjena je na nepoznatom mestu. Iako joj je grob izgubljen u magli prošlosti srpski narod nije zaboravio žrtvu mlade princeze koja se hrabro žrtvovala za dobro svoga naroda.