Vule Jevtić - kralj astalskog pevanja iz Rosice
Ivan St. Rizinger
Petak, 22. Oktobar 2021.

Legendarni kompozitor i interpretator narodnih pesama Vukašin Vule Jevtić, tvorac antologijske "Još litar jedan" rođen je u selu Rosica, na planini Jastrebac iznad Kruševca 7. januara 1913., a preminuo samo nekoliko kilometara dalje - u Ribarskoj Banji, 10. avgust 1981.

Otac Ljubodrag je želeo da mu sin bude pop, ali Vule je zavoleo pesmu, kafanu i gitaru. Tridesetih godina se seli sa ocem u Beograd i već 1936. u kafani "Mlada Bosna" upoznaje Carevca.

Vukašin Jevtić je stekao široku popularnost kod ljubitelja narodne muzike svojevrsnim doživljavanjem narodne melodije i emotivnom interpretacijom. Za njegov muzički razvoj od velikog je značaja bio upravo taj navedeni susret sa Vlastimirom Pavlovićem Carevcem i saradnja ove dvojice vrsnih umetnika. Interpretacija pesme 'Što grad Smederevo' na najbolji način pokazuje osobine njegovog pevanja. Carevac je prihvatio njegov način interpretacije bez ikakvih izmena, a stil toga izvođenja nazvao 'Vulizam'."

Vule sa gitarom, Carevac ispred njega (1940)

Zajedno sa Carevcem, Miodragom Vasiljevićem i Đorđem Karaklajićem radi na sakupljanju starih narodnih pesama. Jedan deo tih pesama Carevac je zabeležio baš po Vululetovoj interpretaciji: "Čaj goro lane moje", "Oj livado rosna travo", "Mnoge li sam pesme pev'o", "Čežnja za Beogradom"...

Kada su se 1945. godine, obojica vratila iz Dahaua, prihvatio ih je Radio Beograd, u kojem je Vule ostao narednu deceniju, a zatim se vratio kafanama i pre rata modernom takozvanom, 'astalskom pevanju'.

Malo je poznato da je Jevtić kompozitor čuvene 'narodne' pesme 'Još litar jedan'! Bio je prvi dobitnik Estradne nagrade Jugoslavije. Tokom sedamdesetih, i sam u sedmoj deceniji života, imao je svoje mesto u Šumatovcu (pre podne) i Maderi (predveče).

Godine 1935. pojavljuje se potreba da se program obogati i osveži, pa na Radio Beograd dolaze i „obični ljudi koji lepo pevaju". Formiraju se i prvi zvanični radio-orkestri: Tamburaški orkestar Aleksandra Aranickog, u kome je svirao i njegov potonji šef Pančevac Maksa Popov (1910-1973), i Narodni orkestar Sime Begovića, u kome je bio i Vlastimir Pavlović Carevac (1895-1965), koji ga je preuzeo posle Drugog svetskog rata. Od pevača valja spomenuti Uroša Seferovića, Rašu Radenkovića, Dobricu Grozdanovića, Dragog Čkonjevića, Vojislava Petruševića i nezaobilaznog Vukašina - Vuleta Jevtića, koji je već tada stekao veliku popularnost, koja ga je pratila sve do smrti 1981. godine. Mnogi od ovih pevača bili su gosti u kafani „Savinačka kasina" na Čuburi, koja je bila vlasništvo Vlastimira Pavlovića Carevca, gde su slušali i učili kako se pesma peva i bili prvi nazvanični učenici velikog Cara...

Uvek doteran, u odelu sa kravatom i izvučenom belom maramicom, pevao je od astala do astala, bez ozvučenja, često i bez instrumenta. E, to se zove astalsko pevanje - kad pevaš za jednim astalom, a ne smetaš gostima za drugim astalom. Jednu pesmu je svaki put pevao drugačije, sa nekom novom emocijom i ukrasom. To je zasmetalo uštogljenim čelnicima Radio Beograda, zbog čega od 1957. odlazi u slobodne umetnike.

Ispred zgrade Radio-Beograda 1950. godine - Vule (prvi s leva) i Carevac (treći), na fotografiji Stevana Kragujevića

Kada su mu javili da je umro Carevac, otišao je na groblje, legao preko groba, i otpevao Carevu najomiljeniju pesmu "Moj zumbule, brigo moja". 

Vule je pevao samo prave narodne pesme. Diskografija ga nije zanimala, estrada još manje, snimio je svega nekoliko ploča. Mnogo godina pre legendarnih bosanskih pevača zapečatio je svojom radio interpretacijom čuvene sevdalinke: "Devojka sokolu zulum učinila", "Ašik osta na te oči", "Kulu gradim, a kamena nemam", "Emina", "Leptirići mali"...

To što je pevao i od svog života uradio Vule Jevtić niko ne može da protumači. Godinama u vrhu narodnih pevača, on je unosio neku posebnu dužinu u pesmu koju smo bukvalno svi znali. Pevao je samo i isključivo pravu narodnu pesmu, onako kako je zapisano pre ko zna koliko godina i to na način koji je samo on znao. Ljudi su jednostavno govorili - Večeras nisam kod kuće, idem da slušam Vuleta Jevtića... Nije voleo da priča o onome što je prošlo, a to je u stvari, bio njegov život. Rekao bi ponekad poneku primedbu, pošalicu, na račun novokomponovane pesme, i teksta u njoj... Njegova radost što je pevao samo ono što ima večitu vrednost i što je neizbrisivo, bila je očogledna. Sve što je doživeo desilo se u kafani, koja je bila srednišnje mesto njegovog života. Tu je naučio kako se gaji cveće i zašto klekovača miriše na mrave. U kafani je upoznao akademike, druge viđene ljude i boeme... Vuleta su sve kategorije gostiju jednako volele i poštovale....Nema više tako rođenog pevača, gospodina i boema kakav je bio Vule Jevtić. Ostao je samo u priči i kad se pomene njegovo ime, sa respektom se pomene. (Branko Ciga Milenković)

Dodaj komentar

O Nama

Restoran se nalazi iznad grada na istoimenom brdu usred listopadne šume. Raspolaže zatvorenom salom sa 150 mesta i baštama koje mogu da prime i ugoste više od 300 posetilaca.

Enterijer restorana ima odvojen biznis deo i zbog toga je idealan za organizovanje seminara, prezentacija, poslovnih sastanaka.

Kontakt

Adresa

  • Restoran Bagdala
    Prvomajska bb
    Kruševac, Srbija

  • 43°34'32.0"N 21°19'08.4"E