Čarape su imale u životnom ciklusu čoveka neizostavni udeo u procesu darivanja i pratile ga od rođenja, preko krštenja, svadbe, sve do umiranja. Neretko su i čuvane za ukop. Njima su darivani majstori kod zidanja kuća, nošene su u crkvu i polagane na oltar. One vunene oduvek su smatrane i lekovitim. A šta je od toga, osim imena „Čarapani“, još ostalo do naših dana?

Zanimljivo je da vam niko neće moći sa sigurnošću reći kada su i kako Kruševljani postali „Čarapani“. Čak i posle tematske izložbe, priređene pre nekoliko godina u muzejskom prostoru kruševačke Kuće Simića posvećene upravo čarapama, ostalo je sporno kada su i zašto Kruševljani stekli to svoje drugo ime. Jer, kako su tada objasnili organizatori, „tumačenja su različita, od onih koja ne služe na hvalu jer neretko na svetlo dana iznose manje lepu sliku naravi Kruševljana. Ipak nećemo zalaziti u problem da li su se u čarapama, nečujno, turski položaji zauzimali ili se sa istih, u čarapama, brže-bolje bežalo, niti ćemo dirati osetljivo pitanje da li su čarape bile zgodna rekvizita za prikradanje tuđim konjima ili jedina garderoba u kojoj se kroz prozor iskakalo kada bi se, nenadano, na vratima pojavio muž…“

Posle ovakvog objašnjenja, izgleda pomalo neumesno dalje čeprkati po dodatnim detaljima koji bi eventualno razrešili misteriju. Ali, da ipak pokušamo…

Postoje dve legende vezane već za period vladavine kneza Lazara Hrebeljanovića.

Prema prvoj, najbolji i najveštiji vitezovi u kneževoj vojsci, a u koje je on imao najviše poverenja, sačinjavali su njegovu ličnu gardu. Da bi se razlikovali od ostalih, a i iz posebne časti, kao deo uniforme bile su im dodeljene crvene čarape do kolena. Crvena boja za tkaninu je u srednjem veku bila retka i skupa, samim tim i prilično nedostupna za širu upotrebu (sem na dvorovima velikaša), a često je bila i strogo propisana samo za članove vladareve porodice. Sama činjenica da su dobili crvene čarape kao sastavni deo uniforme bila je dovoljna da dobiju nadimak – Čarapani.

I, u čuvenom boju na Kosovu, na Vidovdan 1389. godine, upravo su se ovi vojnici istakli hrabrošću. Raspitujući se o njima, ljudi su saznali da su ti hrabri „čarapani iz okoline Kruševca“ – od tada svi iz okoline Kruševca imaju taj nadimak.

Druga legenda je direktno oslanja na prvu. Naime, pošto je svojim „Čarapanima“ knez Lazar najviše verovao, pre početka boja na Kosovu, upravo njih je poslao da uhode Turke. Ovi hrabri i pre svega snalažljivi momci izuli su opanke, da bi bili što tiši, da bi sasvim mogli da dođu do turskog tabora i precizno prebroje ljudske i oružane snage.

To je bio podvig koji je odjeknuo u celo kneževoj vojsci: „Oni njegovi Kruševljani, čarapani… Svaka im čast!“

Postoje i novija tumačenja. Recimo, da drugo ime Kruševljana potiče iz doba Prvog srpskog ustanka kada su ovdašnji ustanici izuli opanke i nečujno u čarapama pošli na Turke. Drugo tumačenje se vezuje za običaj muškaraca ovog kraja da nose lepe, duge vezene čarape.

Bez čarapa ne možemo, one su nešto sa čim započinjemo i završavamo dan, a o čemu, ruku na srce, baš mnogi i ne razmišljamo.

Pa, da pokušamo da ispravimo tu očiglednu nepravdu…

Kao odevni predmet čarape dolaze sa istoka, od Turaka (premda su poznate još u drevnom Egiptu), tvrdi istoričar Stanoje Stanojević, a sama reč vodi poreklo od persijske gurab, koja preko arapske gawrab i turske čorap, dospeva i u naš jezik, gde se odomaćila i u pojedinim izrekama („drži – ili -čuva u čarapi“, „udaren mokrom čarapom po glavi“…) i od koje su izvedena i mnoga prezimena, poput Čarapića ili Čarapanovića. Stanojević takođe pominje da su u ovom kraju nošene tzv. bašure, pravljene od zečje, jareće ili jagnjeće kože.

Osim onih za svakodnevnu upotrebu, postojale su još praznične i darovne čarape. Zanimljivo je, svakako, da su baš čarape imale u životnom ciklusu čoveka neizostavni udeo u procesu darivanja i kao takve pratile su ga od rođenja, preko krštenja, svadbe, sve do umiranja. Neretko su za ukop i čuvane. Njima su darivani majstori kod zidanja kuća, nošene su u crkvu i polagane na oltar…

Čarape su se plele dok se čuvala stoka, pri odlasku i povratku s njive, tokom predaha od teškog rada, na prelima… Pošto su, naravno, ručno rađene, simbolizovale su i dobronamernost onoga ko ih je pleo ili domaćinstva koje ih je poklanjalo. Recimo, položajniku o Božiću. Ili putniku koji kreće na dug put, sa najboljim željama da mu hodanje ne padne teško i sa prizivanjem isto tako srećnog povratka.

Narodno verovanje kaže i da je dobra sreća slučajno obuti čarapu naopako. Takođe je sreća obući rasparene čarape. Ali, u oba slučaja, morate da ih tako nosite čitavog dana, kako biste očuvali sreću.

Slavoljub MARKOVIĆ (RTK)