Osvanuo je u sredu 7. jula mural u centru Kruševca posvećen najinovativnijem i najvrsnijem jugoslovenskom basisti Nenadu Stefanoviću Japancu, koji je kreirao i učestvovao, kao nezamenljiv član, u stvaranju preko tri hiljade albuma i melodija čiji kvalitet ne zastareva, koje svakodnevno slušamo i koje ćemo slušati. Mural se nalazi u Karadžićevoj ulici, iza SUP-a, u samom srcu Kruševca, na ne više od 200 metara od Načelstva.

Portret je naslikao Milan Milosavljević Deroks i to simbolično, baš u Kruševcu gde je Nenad odrastao i tu napravio prve muzičke korake koji su ga vinuli dalje u nesagledive umetničke visine.

Neša Japanac preminuo je 8. januara ove godine, pa nije slučajno što je mural osvanuo baš na ovaj dan, uoči šestomesečnog pomena ovom izuzetnom čoveku i umetniku.

Najbolji ex YU session bas gitarista Nenad Stefanović rođen je 1958. godine u Kruševcu. Odrastao u Koloniji. Jedna je od onih tihih, povučenih ali važnih osoba yu pop rock scene bez kojih bi, kako fraza kaže, ona bila mnogo siromašnija. Još od 1970-ih Japanac je bio muzičar “na poziv” i odsvirao je bas-deonice na bezbrojnim pločama. Iako po vokaciji jazz-funker, uhlebljenje je najčešće imao na pločama narodnjaka, pogotovo onih crossover tipa.

Domaću muziku obogatio je svirkom na nekoliko ključnih rock-albuma. Iako je sorta muzičara kojoj on pripada spadala pod zajedničku imenicu “tezgaroši”, njegova svirka bila je sve osim toga — inspirativna i sveža, što se može čuti na Japančevom možda najboljem momentu — svirci na kultnom albumu Olivera Mandića “Zbog tebe bih tucao kamen”: cool funky atmosferski bas u “Smejem se, a plakao bih” i čuveni lead bass intro u “Sve su seke jebene” — ona komplikovana deonica (sa nedostižnim trilerom!), koja je za muzičare-aspirante kao i za profije ostala sam kanon sviranja četvorožičanog instrumenta. Neša je prvi naš moderni basista koji je učinio da instrument doživljavan kao “pozadinski” (bas su 1960-ih dobivali najlošiji muzičari u bandu!), dobije opušteni, misteriozni coolness.

Zadnja dva albuma Bijelog dugmeta? “Ružica si bila”? Bio je tamo i Neša. S narodnjacima — Haris Džinović sa svojim u 800.000 primeraka prodatim prvencem? Isto. (Haris: “Nenad Stefanović-Japanac je basista ‘boli glava’”.) Bajagin opus (na kojem je svirala krema Bg-muzičara) je dosta profitirao: gde god bi slušalac čuo bogati, debeli sound koji je mogao funkcionisati i kao prateći, skoro nečujni “punjač” i kao vodeći raskošni, žestoki kad je trebalo, solo-instrument — gotovo se sa sigurnošću moglo reći da je iza tog zvuka stajao Japanac. Osim kod jednog posebnog mesta — sećate se Bajaginog hita “442 do Beograda” i onog finog, minimalnog aranžmana: šuškavi beat, relaksirana ritam gitara i prepoznatljivi intro — bas što vozi najprije “nisko” (točno u boji s Bajaginom glasom — kako muzikalno!), a onda oktavu-dve podignut, odsviran na fretless basu, taman pre nego lagano ušeta sopran-sax Neše Petrovića? E, to je bio Japančev “naslednik” Bata Božanić. Moći skinuti te deonice značilo je biti pravi, ozbiljan muzikant, the big league.