Prošlo je sedam godina otkako nas je napustio Svetomir Petrović Grof, legendarni fudbaler (i prvi kapiten) Napretka. Bio je stalni reprezentativac Srbije i kapiten tima Pete armije. Pored maestralnih igara u crveno-belom dresu i 39 prvenstvenih golova, upamćen je i po tome da se u Kruševac svojevoljno vratio iz beogradskog Partizana, koji je u to vreme davao gotovo kompletnu reprezentaciju. „Odlučio sam da se vratim u Napredak, jer je mene Bagdala iznedrila, to je nešto više od bilo čega na svetu“.
 

Autor: Slavoljub Marković (RTK)
 

U Kruševcu se fudbal igrao još davnih 30-tih godina prošlog veka, pa i za vreme Drugog svetskog rata. Onda je 8. decembra 1946. godine doneta odluka da se ime Zakićevo transformiše u Napredak. Fudbalska legenda, Svetomir Petrović Grof, bio je prvi kapiten i njegove sjajne igre omogućile su da Napredak već za četiri godine stigne do najelitnijeg ranga.

To su podaci iz hronika kruševačkog fudbala, u kojima je ostalo zabeleženo i kako je Grof mogao bukvalno sve da uradi sa loptom, a te 1946. godine umalo nije prešao u Partizan. Ipak, odvratili su ga tada čelni ljudi grada, rekavši mu da njegova majka ne može da podnese da on ode za Beograd.

Igrao je do trideset i sedme godine, kada je, oktobra 1957, morao da se povuče sa travnatog terena zbog povrede. Završio je trenerski kurs i bio tehnički referent Napretka.

I sve se to dešavalo u vreme upamćeno po sjajnom fudbalu, pravim džentlmenima na terenu, velikim asovima o čijim su se umećima decenijama zatim ispredale legende… Uostalom, i Grof je bio među njima!  

U društvu najboljih

 Svetomir Petrović je rođen 21. avgusta 1921. godine u Kruševcu. Fudbal je naučio da igra u porti crkve Lazarice. Zaigrao je za „Obilić”,  u kome je 1938. godine nastupio prvi uput u Leskovcu, protiv „Josifa“. Pa za „Kruševac“, „Zakić“ i „Napredak“.

– Početkom 1947. godine, postao sam vojnik i proveo 3-4 meseca u Velesu. Ali, na Svearmijskom prvenstvu u Skoplju, moja ekipa je glatko stigla do finala, gde je pobedila reprezentaciju Beogradske vojne oblasti sa 2:0. Proglašen sam najboljim igračem turnira, a pošto su ove susrete posmatrali između ostalih Popesku i [pic, ubrzo sam dobio poziv iz Partizana – sećao se kasnije.

A kakva je to čast u ono vreme bila! Partizan su činili veliki Bobek, Mihajlović, Čajkovski, Jovanović, Atanacković, Simonovski, [oštarić, reprezentativni bekovi Brozović i Čolić. Kompletna reprezentacija!

I u takvom timu bilo je mesta i za Grofa. Reklo bi se, idealan sled događaja jedne uspešne fudbalske karijere. Pa ipak…

– Ostatak vojnog roka proveo sam sa Partizanovim fudbalerima. Bili smo smešteni u jednoj ukusno oplemenjenoj zgradi za ono vreme na Banjici. Imali smo izvanrednu  hranu, voća i dezerte na pretek, jer su treninzi bili zaista naporni. U toj Partizanovoj ekipi upoznao sam Batu Ognjanova, takođe vojnika, sa kojim sam ostao nerazdvojan sve dok nije nažalost otišao u večnost…

U stvari, odigrao je Grof i nekoliko utakmica, doduše prijateljskih, u Partizanovom dresu…

– Kako su prolazili dani, sve sam više sticao utisak da sam na pragu prvog tima tadašnjeg parnog valjka koji je mleo sve pred sobom. Jer, bekovi Brozović i Čolić su uveliko razmišljali o rastanku. Shvatio sam da je to moj trenutak i čekao šansu iz prikrajka.

Međutim, jednog dana dođoše moji drugovi iz Napretka Aca Grba (Perović) i Jova Vuković (Pupa), ali u Partizanu nikako da čuju da se vratim u Napredak. Posle nekoliko takvih dolazaka, ostalo je na meni da prelomim i – prelomio sam! Odlučio sam da se ipak, vratim u Napredak, jer je mene Bagdala iznedrila, to je nešto više od bilo čega na svetu.

Ali, kako izaći treneru, čoveku koji je neizmerno cenio moje kvalitete i to u trenucima kada sam već trebao da debitujem u prvom timu na zvaničnim utakmicama? Mimo svega, što se u meni tada dešavalo, sakupim hrabrost i priđem treneru, rekoh mu zbog čega odlazim, a on mi na to samo odbrusi u svom stilu: “Vi mene lagala, a ja vas spremala da igrate u Partizan!“ I okrenu mi leđa bez pozdrava!

Slavio ceo Kruševac!

Povratkom Grofa u Napredak, kruševački tim se, postepeno ali sigurno, uzdiže – sve do Prve lige. Napredak postaje član najelitnijeg fudbalskog društva. Kakvo je to slavlje bilo u Kruševcu…

– To se rečima ne može opisati. Trebalo je to sve doživeti. I vožnju fijakerima, ulicama grada, i muziku. Od mečeva u Prvoj ligi posebno mi je u sećanju ostao gol protiv tadašnjeg Milicionara u Zagrebu, kada sam tadašnjem reprezentativnom golmanu Kralju dao gol sa preko 30 metara iz slobodnog udarca. Usput, na toj utakmici, držao sam jednog Zebeca…

Naravno, još je tih nezaboravih trenutaka kojih se Petrović još dugo sećao…

– Najdraži momenat u mojoj fudbalskoj karijeri jeste utakmica Napredak – Podrinje u Šidu (2:1), kada smo osvojili prvenstvo Srbije u fudbalu. Na toj utakmici dao sam gol iz slobodnog udarca sa 35 do 40 metara i izvojevao pobedu svoga tima – ispričao je Petrović jednom prilikom.

Čuveni dr Dobrivoje Lisinac je, u svojoj hronici „Od prve lopte do saveznih liga“, kontstatovao da se kod nas, kada se kaže da je neko kompletan fudbaler, misli upravo na Grofa.

– On je bio kapiten tima. Ono što su bili Rajko i Bobek za svoje klubove to je bio Grof za Napredak. Anatomski gledano, to je bila savršena sportska figura. Kao fudbaler on je upadljivo odskakao u timu Napretka. Igrao je centarfora i beka. I na jednom i na drugom mestu dao je briljantne partije. Loptu je dodavao kao rukom, bez obzira na udaljenost.

Pa ipak, ono što ga čini velikim sigurno je njegov strahovit šut. To je šuter kakav se retko pojavljuje. Ma koliko da je jugoslovenski fudbal u periodu njegove igre bio na visokom nivou i obilovao odličnim fudbalerima, sigurno je da je Grof bio jedan od najboljih šutera u to vreme u zemlji. Imao je strahovito snažan i savršeno precizan šut – do milimetra! Takav šut se ne zaboravlja. Mnogi golmani stajali su zbunjeni ne shvatajući kada je lopta prošla, gde je prošla i kako je našla put u mrežu. Grofovi specijaliteti bili su šesnaesterci, iz svih uglova i različitih rastojanja. Svi su ga poznavali po lepoj igri i dobrom šutu, kojim je dao mnogo golova.

Ostao je podatak da je u bogatoj fudbalekoj karijeri odigrao oko 1.000 utakmica. Bio je stalni reprezentativac Srbije i kapiten tima V Armije.

Bio je, kako su govorili njegovi savremenici, zaista Grof. Na terenu, ali zbog mnogo čega i van njega.

I šta još reći posle toga?