Kruševljanin Taško Načić je igrao u 26 igranih filmova. U matičnom pozorištu, Ateljeu 212 ostavio je neizbrisiv trag ulogama u kultnim predstavama „Kralj Ibi“, „Maratonci“, „Čudo u Šarganu“, „Radovan III“… U „matičnoj“ Srpskoj kafani, odmah do Ateljea, često je boravio u društvu svojih prijatelja i kolega Zorana Radmilovića, Seke Sablić, Cece Bojković, Milutina Butkovića… Napustio je ovaj svet u 58. godini, marta 1993. u Beogradu.

Taško Načić je rođen u Kruševcu, 7. aprila 1934. godine, i često je sa ponosom isticao svoje cincarsko poreklo. Tako je između ostalog voleo i da „pojašnjava“ svoje neobično ime.

Ostaće zabeleženo da će od maturanata 1952. kruševačke Gimnazije jedini otići u glumce. Zapravo je već za gimnazijskih dana bio glumac, kažu nezaboravan kao Mitke u „Koštani“, u ulozi sa kojom je kasnije i primljen na Pozorišnu akademiju u Beogradu, mada je nastupao i u drugim gimnazijskim predstavama.

U Kruševačkom pozorištu nije glumio, ali je u njemu, zapisano je u gimnazijskoj hronici Radmile Mišić, „proveo i sve časove sa kojih je bežao iz škole, ali u sali, ne na bini“. Maštajući sve vreme da se nađe baš na tim „daskama koje život znače“ i koje su zatim postale njegov konačni izbor, naravno uz televiziju i film.

Glumu je diplomirao na FDU u Beogradu, u klasi čuvenog profesora Mate Miloševića, a prvu ulogu ostvario u predstavi „Romeo i Julija“. Zanimljivo je da mu je partnerka blla Rakela Ferari, sa kojom će godinama kasnije igrati u kultnom filmu „Davitelj protiv davitelja“, gde je, po mnogima, odigrao svoju najznačajniju ulogu.  

– Ona je glumila dadilju, a ja njenog slugu. To je bila mala uloga, ali vrlo lepa. Sećam se mizanscenskih proba. Tada je bilo drugacije doba, mi mladi glumci ponašali smo se prema starijima kao prema idolima.  

Igram, dakle, tu scenu s Rahelom, a ona mi prilazi i kaže: - Slušajte, kolega! Vi ste to vrlo dobro odigrali, ne morate jurnuti na nju, ona je kurvetina!  

- Tako me odmah oslobodila u tom prvom nastupu, jer tada je angažman u Narodnom pozorištu mnogima od nas bio nedostižan san – sećao se Taško mnogo godina kasnije.

Izrazito visok, krupan, tamnih obrva i spuštenih očnih kapaka, lako se mogao uklopiti u komične likove. Na početku karijere bio je član pozorišna „Boško Buha“, a kasnije je prešao u Atelje 212 i tu ostao trideset godina.  

Igrao je u više od šezdeset pozorišnih predstava, a čitavih deset godina briljirao je u monodrami „Ne pucaj bre“. U matičnom pozorištu, Ateljeu 212 ostavio je neizbrisiv trag ulogama u kultnim predstavama „Kralj Ibi“ i „Radovan III“ (zajedno sa Zoranom Radmilovićem), „Maratonci“, „Čudo u Šarganu“…

Ovo je njegovo sećanje na jednu od njih:

–  U predstavi „Rado ide Srbin u vojnike“ koja se davala u „Ateljeu“, igram jednog od sedmorice vojnika. Ostali su Đuza Stojiljković, Bora Todorović, Milutin Butković, Petar Kralj, Zoran Ratković i Dragutin Dobričanin Guta, koji, u stvari, igra našeg vojnog starešinu. Predstava se završava time što mi, iz mraka izlazimo svi kompletno, i u mraku, uz muziku, marširamo jedan za drugim, svi. Ja sam na čelu kolone, iza mene Bora, pa ostali. Guta kao šef maršira u mestu, stojeći po strani. Na pozornici napravimo krug pa siđemo sa scene i tako, nekoliko puta, sve uz obavezan aplauz publike. Tako se i tog baksuznog dana sve dogodi po ustaljenom redu. Napravimo jedan krug i povučemo se sa scene – narod aplaudira bez prestanka. Izlazimo ponovo, marširamo prema Guti, i negde već sasvim blizu njega, mahinalno ga pogledam i u mestu stajem. Umesto da maršira, stajao je kao ukopan, a lice mu je bilo takode ukočeno. lskolačio oči i fiksirao me kao da sam učinio, u najmanju ruku, neki zločin. Salom se, međutim, prelamao smeh i aplauz, tako da me je kompletna situacija totalno zbunila. Mehanički se okrenem, tražeći uzrok šoka na Gutinom licu. Ja sam iskolačim oči. Iza mene se prostirala samo jedna praznina. Nijednog vojnika nije bilo u koloni. U sali opet urnebes, onda mi Guta da znak da krenemo nas dvojica, u koloni. Marširali smo proizvoljno jer se muzika nije čula od aplauza, jednog od najvećih, koji su mi bili upućeni. Režiser ove scene, Bora Todorović, jedva je uspeo da mi od smeha pruži ruku za čestitku.  

Sećao se Taško i jedne svoje monodrame, takođe u Ateljeu 2012. Evo po čemu:

 – Drugi put, takođe u „Ateljeu“, u podrumu, po završetku predstave, jedne monodrame, usred mojih naklona u zahvalnost publici i usred njenih aplauza, naglo ustade jedan čovek iz prvog reda i krene pravo prema meni.  

 Pomislim: „Šta li ovaj sad hoće?“  

 Učinilo mi se kao da ima nameru da me udari, a verovatno da je tako i izgledao jer se publika takode umirila te je nastala potpuna tišina.

Hodajući odlučno i oštro, neznanac mi se sasvim približi.  

Napetost je u tom času toliko narasla da je nedostajao samo pucanj.  

Nepoznati, zatim, energično, kao što je i hodao, pruži ruku prema menii reče: U ime publike čestitam!  

 „U ime publike“ odjekne salom i smeh se prolomi. I aplauz, naravno.  

Taško Načić je snimio i dvadesetak filmova, a na velikom platnu debitovao je 1960. godine u „Bolje je umeti“. Tokom 60-tih i 70-tih usledile su mahom epizodne, male uloge – u melodrami „Bokseri idu u raj“ igrao je upadljivog bolničara, u „Majstoru i Margariti“ Saše Petrovića tumačio je licemernog upravnika pozorišta Rimskog, bio je čak i nemački vojnik u drami „Filip na konju“…

Godine 1984. se najzad našla i glavna uloga za njega. Zapravo, napisana je za njega. Scenario filma „Davitelj protiv davitelja“ napisan je sa idejom da će Taško Načić tumačiti glavnog (anti)heroja, infantilnog prodavca karanfila koji se noću pretvara u davitelja, ubicu svih koji ne vole karanfile. Njegovu jezivu majku igra Rahela Ferari, a tu su i Srđan Šaper, Sonja Savić, Nikola Simić… Lik Pere Mitića maestralno je odigrao. I danas mnogi citiraju njegovu repliku Iz ovog kultnog filma: „Ko ne voli karanfile, ne treba da živi“.  

– Šijan je u pisanju scenarija s Nebojšom Pajkićem, čini mi se, mislio na mene. Davši mi ga na čitanje, pitao me kako mi se sviđa. Rekao sam mu da je izuzetan, na šta je on uzdahnuo i rekao: „Znaš, da ga nisi prihvatio, ne bih ga ni radio!“  

- Smejao sam se kad sam pročitao jednu kritiku o „Davitelju“, u kojoj je rečeno kako su prepoznatljive scene iz filma „Psiho“. No, on namerno tako radi pojedine scene. Šijan zna posao i ne može pogrešiti. Čini mi se da zna sve što se o filmu može znati i da je gledao, da malo preteram, sve filmove koji su snimljeni. Volim raditi sa Šijanom, iako je on na prvi pogled malo neobičan u radu. Malo je isključiv. Previše nastoji na onome što hoće, no kad rad krene, mnogo se savetuje. Ali, svaki predlog koji mu dode sa strane najpre biva odbijen, da bi ga posle prihvatio.  

Na primer, hteo je da u "Davitelju protiv davitelja“ glumim s brkovima, koje sam imao u jednoj predstavi. Kažem mu: - Znaš šta, Šiki, nema potrebe za tim brkovima.  

A on meni:  

 - Nemoj da ti padne na pamet da igraš bez njih!   

 Nakon toga, zvao me šest dana i snimao, okretao i pritom govorio:  

 - Nemoj misliti da ćeš bez brka igrati!  

 Negde šestog dana, izjavio je:  

- Ipak je bolje bez brka! 

Kod Šijana je rad izuzetno ozbiljan, pa makar se radilo i o komediji. On dopušta improvizaciju na probama, a kad ćuti, kad ne komentariše, znači da je zadovoljan.  

Posle filma „Davitelj protiv davitelja“, Taškov nerazdvojni drug kolega Milan Butkovlć našalio se sa njim i rekao mu je:

– Taško, sine, da te zamolim nesto. Omacila mi se mačka, pa ako možeš da mi podaviš mačiće!

Vezano za ovaj film, zanimljiva je i scena koju je septembra 1984. godine Taško doživeo na premijeri u Mladenovcu:

– U maloj kancelariji s leve strane pozornice, u Mladenovcu, sedeo sam s Janezom Vrhovcem i čekao kraj filma „Davitelj protiv davitelja“, u kojem igram davitelja. Film se davao u okviru Festivala maske i scenografije kostima. Po protokolu, na kraju je trebalo da izađem s ostalim glumcima i poklonim se publici u znak zahvalnost. Pošto je bilo preostalo još petnaestak minuta, i pošto nisam znao kuda treba da prođem da bih izašao do publike od koje me je razdvajalo filmsko platno, a kako svaka pozornica ima svoje tajne, pođem da vidim taj put. Prošao sam najpre jednim hodnikom, a onda ugledao neobičan prizor. Na sredini prazne pozornice sedi devojka na stolici, sa brdom cveća u krilu. Pomislim da je cveće za glumce te i da devojka zna put kojim treba da prođem. Film se odlično video i sa ove strane, baš se prikazivala scena kad davim jednu devojku. Devojka sa cvećem u krilu, ova na pozornici, netremice je gledala u platno, maksimalno skoncentrisana na čin davljenja. Da ne bi remetio tišinu, potrudim se da što bešumnije, na prstima, dođem do nje. Išao sam joj s leđa. I da bih bio tih i diskretan do kraja, dodirnem joj samo prstom rame. Šaka na njenom vratu. Zagledana u platno, trgne se i skoči. Istovremeno, okrećući se prema meni i ugledavši me, vrisne iz sveg glasa. Naglo pokrije rukama oči i gazeći razbacano cveće, izbezumljeno izleti napolje. Na pozornici ostanem sam, skamenjen. Gledao sam u platno i svoje ruke na vratu žene. I sam zbunjen, u tom trenutku sam shvatio koliko sam uverljivo odglumio manijaka. Vrisak devojke se uklopio u sliku na platnu tako da nije naročito skrenuo pažnju.  

Upečatijivu ulogu lovca imao je Taško Načić i u filmu ‘Ko to tamo peva“ (1980). Malo ljudi zna da su Načić i Šijan posle saradnje na tom filmu bili u zategnutim odnosima; naime, 1981. godine Kovačević i Šijan započinju rad na ekranizaciji kultne predstave Ateljea 212, komada „Maratonci trče počasni krug“ i reditelj je odmah poželeo Taška u jednoj malenoj ulozi. Nastao je nesporazum – Načić nije bio voljan da igra epizodu koju mu je reditelj namenio, Šijan sa svoje strane nije bio (kao ni inače) spreman na kompromise, a cela priča dobija na težini kada se uzme u obzir da je Taško u originalnoj postavi „Maratonaca“ u Ateljeu (1972. godine) briljantno tumačio glavnog negativca, Bilija Pitona…

Posle pojavljivanja u filmovima „Čudo neviđeno“ (nesrećni Baro kome Savina Geršak preuzima kafanu) i „Nije lako s muškarcima“, Taško Načić i treći put sarađuje sa Slobodanom Šijanom – reč je o komediji „Tajna manastirske rakije“ (1988) u kojoj glumi odbeglog kriminalca, rame uz rame sa Borom Stjepanovićem, Ljubom Moljcem i Nikolom Simićem. Film je karakterističan po tome što je rađen direktno za američke producente, uz uslov da bude odigran na engleskom jeziku. Naredne godine Taško igra bahatog komšiju Rajkovića u gorkoj komediji Gorana Markovića „Sabirni centar“, po tekstu Dušana Kovačevića.

Publika ga pamti i u seriji ‘Bolji zivot’ u kojoj je igrao Božidara Majkovlća, činovnika u ubogom socijalističkom preduzeću, kolegu Seke Sablić i Jelice Sretenović – Koke.

– „Bolji život“ je lepa serija, Pavić sjajno piše, a to je vrlo teško uz opasnost da se uđe u šablon. Takva je serija televiziji i te kako potrebna, a mislim da je prema dometu u poredenju s raznim „Dallasima“ i „Dinastijama“ – ona kraljica!  To je životna serija u kojoj, iako glumim sporednu ulogu, nalazim nešto što mogu iskoristiti. Pa, iako je mala, ipak je dovoljno uočljiva.  

Načića su smatrali „dobroćudnim džinom“ srpskog glumišta (deca su ga izgleda posebno volela, poznate su njegove uloge u serijama „Hajde da rastemo“ i „Vaga za tačno merenje“), koji je i najmanjoj ulozi znao da da lični pečat i učini je istorijskom (setite se samo čuvene replike „Ne brinite, puška je zakočena“, koju izgovara kao lovac u kultnom „Ko to tamo peva“).

Kolege su govorile da je privatno blo tih, jednostavan i skroman čovek koji se nije preterano eksponirao u javnosti. U „matičnoj“ Srpskoj kafani, odmah do Ateljea, često je boravio u društvu svojih prijatelja i kolega Zorana Radmilovića, Seke Sablić, Cece Bojković…  Smatrao je da je najvažnije da nijedan njegov gledalac ne ostane ravnodušan posle njegove uloge. Poznata je njegova kultna rečenica:

 – Uvek volim da radim ono što mislim da ne umem.

Izrazito visok, krupan, izraženih obrva i spuštenih očnih kapaka, bio je izuzetno upečatljiv lik, posebno talentovan za komedije. Ipak, takvi ne dobijaju glavne uloge zavodnika i važnije role, i on je bio svestan toga. Govorio je:

 – Smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu. Važnije je šta čovek iznutra može uraditi. Dobro, ne kažem da izgled ne može pomoći, ali dobro se sećam kad sam, kao student Akademije, gledao Hudožestveni teatar. I Tarasova je glumila Anu Karenjinu. Tarasovoj je tada bilo oko šezdeset i nešto godina, bila je golema, debela. No. posle jedne minute predstave, to vam nije smetalo i pred sobom ste zaista imali Anu Karenjinu.  

Upitan koja mu je najdraža uloga, u jednom intrevjuu je odgovorio:

– Ne znam hoćete li mi poverovati, ali ne volim klasifikovati, niti tako razmišljati. U svakoj ulozi tražim nešto što mene provocira. Plašim se rangiranja, i ne samo toga, nego i želje da odigram to i to, jer to donosi opterećenje. Zato se toga klonim.  

Mnogima je za oko zapalo i da su ga nepravedno godinama zaobilazile prestižne pozorišne i filmske nagrade. Zato je tokom karijere nagrađivan simpatijama publike, koja ga je volela i cenila.

Napustio je ovaj svet u 58. godini, marta 1993. u Beogradu.