Krsta Novaković - "Pravednik među narodima"
Ivan St. Rizinger
Sreda, 10. Januar 2024.
Krsta Novaković je jedan od osnivača fudbalskog kluba „Car Lazar“, a tridesetih godina postaje i njegov predsednik. Novaković je bio i član mnogih humanitarnih društava, a jedan je od osnivača i Društva baksuza. Organizovao je sa braćom Ljotić i Zojić prve filmske predstave u hotelu Pariz, kao i veliki broj zabava, pozorišnih predstava u kojima je i glumio, izbora lepotica… A 1931. prvi put je biran i za predsednika Opštine…
Ovim tekstom želimo da se podsetimo na život i rad Krste Novakovića i da objasnimo čime je zaslužio visoko priznanje jevrejske organizacije “Jad vašem“. Ujedno želimo i da podsetimo Kruševljane zbog kojih dobrih dela je, u najtežim danima istorije našeg grada, zaslužio da ga se i danas sećamo.
Otac Krste Novakovića, Novak – Nova (1866-1936), bio je oženjen Ljubicom, iz bogate šabačke porodice. Nova je bio trgovac uvoznog kristala i finog posuđa, radnja mu se nalazila u centru Kruševca, a bio je i poznat kao otkupljivač svilene bube.
Novak – Nova Novaković je imao tri sina, najstariji je bio Krsta, drugi Jevrem – Ješa, (sveštenik, otac našeg poznatog pisca i humoriste Novaka Novaka), najmlađi je bio Kosta. Nova je imao i tri kćerke – Smilju, Ružanu i Zorku.
Najstariji sin Novaka, Krsta Novaković, 1920. godine završava kruševačku Gimnaziju, upisuje Farmaceutski fakultet u Zagrebu i završava ga 1925. godine. Po povratku u Kruševac preuzima drogeriju od čuvenog drogeristeTomića, odlično lociranu, u centru grada, i registruje je kao svoju.
U to vreme zakonski cenzus za otvaranje apoteke bio je 5.000 stanovnika. Kruševac je imao dve apoteke, a broj stanovnika bio je manji od 15.000, tako da je Krsta drogeriju mogao da registruje kao apoteku tek 1932. godine, kada je Kruševac po broju stanovnika premašio taj broj.
Ubrzo po registraciji, 1938. godine, Krsta podiže reprezentativnu kuću i lokal koji se nalaze u centru grada u Knez Mihajlovoj ulici. Stariji Kruševljani i danas se sećaju te, za ono vreme moderne građevine, koja se nalazila tačno gde je kasnije napravljena kafana „Top“.
Posle rata kuća je rekvirirana od tadašnjih vlasti, u prizemlju je apoteka nastavila sa radom, a na spratu je bila muzička škola. Mnogi naši sugrađani prve note i prva znanja o muzici stekli su upravo u toj zgradi. Posleratna vlast 1962. godine dolazi na „genijalnu“ ideju i tu reprezentativnu zgradu, „staru čak 24 godine“ ruši i na to mesto postavlja socrealističku „Lamelu“.
Dolaskom u Kruševac po završetku studija, Krsta Novaković se aktivno uključuje u društveni i kulturno-sportski život grada. 1929. godine postaje predsednik Zanatlijske pevačke družine „Obilić“. Zahvaljujući njegovom angažovanju Društvo doživljava vrhunac, gostujući u mnogim gradovima širom ondašnje Jugoslavije.
Krsta Novaković je bio veliki zaljubljenik u sport, pomagao je mnoga sportska društva, kao što je gimnastičko društvo „Soko“, ali njegova najveća ljubav bio je – fudbal. Jedan je od osnivača fudbalskog kluba „Car Lazar“, a tridesetih godina postaje i predsednik Kluba. Za vreme njegovog predsednikovanja „Car Lazar“ doživljava vrhunac i postaje najbolji klub van Beograda. U to vreme prvak sveta u fudbalu je Urugvaj, a koliko su dobro igrali fudbaleri „Cara Lazara“ najbolje govori nadimak koji su imali – „provincijski Urugvaj“.
Krsta Novaković je bio i član mnogih humanitarnih društava u gradu, jedan je od osnivača Društva baksuza i aktivno je učestvovao u kupovini odeće za Vrbicu siromašnoj školskoj deci. Formirao je i organizovao sa braćom Ljotić i Zojić prve filmske predstave u hotelu Pariz.
Bio je čovek koji je mnogo voleo druženje i okupljanje, organizovao je veliki broj zabava, pozorišnih predstava u kojima je i glumio, maskenbalove, biranja lepotica večeri na zabavama, i sve to sa velikom uspehom.
Politikom počinje da se bavi 1928. godine učlanjenjem u radikalnu stranku. Prvi izlazak na izbore bio mu je uspešan i postaje predsednik Opštine 1931. godine, odnosno Poglavarstva do 1936. godine, a za predsednika Opštine biran je još dva puta, 1941-42. i 1942-43. godine, u najtežim i najdramatičnijim godinama naše istorije.
U dva mandata biran je, sa najviše glasova, za poslanika iz Rasinskog okruga u skupštini Jugoslavije, na listi Jugoslovenske Radikalne Zajednice JEREZE.
Za vreme svog prvog mandata Krsta Novaković kao mlad i dinamičan čovek, uradio je puno dobrih stvari za grad, od kojih su neke ostale i do naših dana. U glavnoj ulici turska kaldrma je zamenjena kockom. Uvodi rasvetu u gradske ulice, a interesantna je priča da vlasnici radnji u tim ulicama nisu mogli da se dogovore sa čije strane postaviti bandere. Krsta Novaković nalazi solomonsko rešenje i bandere postavlja – na sred ulice. Uređuje ulaz i staze na Starom groblju, zasadio je tuje koje i danas postoje. Podiže novu zgradu opštine i Trgovački dom, danas su tu Kulturni centar, pozorište i zgrada Trayala (nekadašnji Beteks). Postavlja kamen temeljac za izgradnju Gimnazije. Na proslavi koja je tom prilikom održana, bio je i predsednik vlade Milan Stojadinović sa ministrima i dao prilog od 200.000 dinara. Interesantno je da je rasvetu za tu proslavu postavio Firga, proslavljeni golman Cara Lazara, a kasnije i Napretka.
Prva presuda – smrt streljanjem!
Suđenje Krsti Novaković je održano u Kruševcu 5. juna 1946. godine. Sud ga proglašava narodnim neprijateljem i prva presuda je smrt streljanjem, žalbom se menja u pomilovanje, koje je podrazumevalo robiju od 20 godina. „Odležao“ je 12 i po godina i prvo što je poželeo po izlasku iz zatvora bilo je da vidi svoj Kruševac…
Godine 1941, kada je kapitulirala Kraljevina Jugoslavija, Nemci uvode vojnu upravu u Srbiji. Za civilnu vlast bili su im potrebni viđeniji ljudi, u koje je narod imao poverenja, ali su svi viđeniji ljudi uglavnom bili pohapšeni i zatvoreni u zgradi Krajskomande. Među njima se nalazio i predratni predsednik opštine i narodni poslanik Krsta Novaković.
Krajskomandant Kruševca, koga je Krsta upoznao pre hapšenja, jer je bio smešten u njegovoj kući, po preporuci folksdojčera nudi Krsti mesto predsednika opštine.
Od svojih sugrađana sa kojima je bio u zatvoru, zatražio je savet šta da radi. Smatrali su da treba da ponudu prihvati, inače će otići glava, njemu i svima njima.
U jednom poverljivom izveštaju kvislingškoj vladi Srbije, pisalo je da Krsta „sedi na dve stolice“ i da ga zbog njegovog ugleda u narodu treba primorati na saradnju.
Pošto nije imao izbora, Krsta prihvata ponuđenu funkciju, tako da je postao prvi ratni predsednik opštine.
Ali ne za dugo.
Žaleći se na loše zdravlje i bolest, a ustvari nije želeo da služi okupatorima, Krsta ustupa mesto jednom bankaru. Oslobođen dužnosti, mada i dalje aktivan, postaje predsednik Odbora za smeštaj izbeglica, a kasnije organizuje slanje paketa našim ljudima koji su odvedeni u zarobljeništvo u Nemačku.
Krsta se trudio da pomogne svima, kojima je bila potrebna pomoć, i partizanima, jer, kako je govorio, “sve su to naša deca“.
Septambra 1941. godine Keserović podiže ustanak i sa oko 3.000 boraca napada Kruševac. Napad je bio loše organizovan i u toj akciji gine nekoliko desetina naših boraca, a sa nemačke strane desetak okupatorskih vojnika. Krajskomanda je odmah streljala 76 Roma na današnjem Slobodištu, i pohapsila i pripremila nekoliko stotina talaca za streljanje kao odmazdu za napad Keserovića.
Uvek uz svoje Kruševljane
Krsta Novaković je kao predsednik Opštine, odmah krenuo u spašavanje talaca, raznim molbama, čak je i klečao, ubeđivao i davao garancije, da se tako nešto neće ponoviti, sprečivši da se ponovi Kragujevac.
Kada je započeo rat 1941. godine, jedina jevrejska porodica, koja je živela u Kruševcu, bila je porodica udovice Rebeke Tajtacak. Rebeka je živela u porodičnoj kući, koja se nalazila u ulici preko puta kasnijeg Doma JNA pored Stare pijace, kasnije po njoj prozvanoj Rebekino sokače. Da bi izdržavala sebe i četvoro dece, od svoje porodične kuće napravila je pansion u kome su bila smeštena deca iz okolnih sela, a koja su bila na zanatu ili pohađala škole u Kruševcu. Brinula se o njima kao da im je majka.
Dolaskom Nemaca, Rebeka i njeno četvoro dece dobijaju žute trake, čime je njena i bezbednost dece bila ugrožena. Pozivajući se na staro prijateljstvo, Rebeka je zatražila pomoć od Krste Novakovića, tada još uvek predsednika Opštine. Koristeći svoja predratna poznanstva i veze u policiji, bez razmišljanja Krsta im obezbeđuje nova dokumenta sa prezimenom Anđelković.
U to vreme, u Rebekinom pansionu je stanovao Milenko Veljković, učenik 2. razreda Gimnazije iz Donjeg Krčina, a njegovi roditelji Cica i Dragoljub sprijateljili su se sa Rebekom. Na molbu Krste Novakovića, Veljkovići uprkos neslaganju starešine sela, prihvataju Rebeku i njenu decu u svoju kuću. Kuća Veljkovića nalazila se na ulazu u selo i postojala je opasnost da se Nemci iznenada pojave i da ukućani neće imati vremena da se sklone. Zbog toga je Rebeka u toku rata nekoliko puta morala da menja kuće domaćina, u kojim se krila sa decom.
Meštani Donjeg Krčina delili su njihovu sudbinu i zajedno su bežali kada su bile povremene racije Nemaca. Svi seljani Donjeg Krčina znali su ko su oni, čuvali su ih i krili i nikada ih niko nije izdao, govorili su: “Nikada nećemo dati i izdati naše Jevreje“. Rebeka i njena deca kraj rata su dočekali u kući Vase i Kadivke LJubisavljević, nikada ne zaboravljajući ljude koji su im spasili živote. Jevrejska organizacija „Jad Vašem“ 2003. godine Miroslava i Cilu Veljković, Kosu Petrović i Krstu Novakovića, posmrtno je odlikovala i proglasila za „Pravednike među narodima“.
Hajka, suđenje, robijanje
Odlaskom Nemaca u oktobru 1944. godine i ulaskom partizana u Kruševac, počela je hajka na viđenije ljude u gradu. Među prvima, streljan je rođeni brat Krste Novakovića, pop Jevrem-Ješa Novaković. Da ne bi izgubio glavu, Krsta se privremeno sklanja kod sestre i zeta u Krnjevu, i kada je prošao prvi talas streljanja i hapšenja predaje se OZNA-i. Suđenje mu je održano u Kruševcu 5. juna 1946. godine (kako je proteklo i kako je bilo – je tema za drugu priču). Sud ga proglašava narodnim neprijateljem i prva presuda je smrt streljanjem, žalbom prva presuda se menja u pomilovanje, a to pomilovanje je podrazumevalo robiju od 20 godina.
Odležao je 12 i po godina i prvo što je poželeo po izlasku iz zatvora bilo je da vidi svoj Kruševac.
Krsta Novaković je umro 1973. godine u Beogradu i sahranjen je na Novom groblju. Na sahrani je činodejstvovao tadašnji patrijarh srpski German sa 15 sveštenika. Na sahrani je bilo nekoliko hiljada ljudi i od naroda nije se videlo groblje.
Krsta Novaković ima dvoje dece, sina Bratislava- Batu Novakovića, koji je advokat i živi u Beogradu i kćer Ljubicu, udatu Kaćanski.
Veliku pomoć u pisanju ovog teksta pružio je upravo sin Kraste Novakovića, Bratislav, a korišćena je autobiografija Krstinog kuma Gojka Kozića.
Autor: Zvonko RAJKOVIĆ (RTK)
Komentari
Kuću Krste Novakovića je
Kuću Krste Novakovića je projektovao beogradski arhitekta Branislav Marinković. Lamela nikako nije socrealistička već pripada korpusu visoke moderne autorske arhitekture koja je bila na vrhuncu 60ih godina prošlog veka. Nju su projektovali arhitekte Aleksej Brkić i Stevan Lambrin, veliki protivnici dogmatskog socrealizma.
Dodaj komentar