Radomir Andrić, predsednik Udruženja književnika Srbije, objavio je 1995. godine zapis i pesmu o kruševačkim gimnazijalcima i Bagdali.
Nedavno sam opet bio na Bagdali ispod bagremova. Opet je cvet vejao i opet sam vino pio u predvečerje. Samo pored mene nisu bili: Juga, Radule i Dimitrije - otišli su nenadano preko visokog brega, jedan sa drugim u nepovrat, za nezavršenim slikama i skulpturama, u boji plavetnoj, gustoj i misaonoj. Hteo sam još nešto da kažem, ali mi je reč ostala u grlu, u setnoj koštici, nemoćna da se izlije u glasu, da nastavi negdašnji razgovor. Rujno vino u čaši predamnom postajalo je tamnije kako je noć zastirala bagrenjak. Iz tame dopiru šapati. Ljubavno grcanje. Bagdala je kruševačko ljubavno gnezdo. Prva ljubavna pesma. Poljubac koji večno ostaje da svetli na usnama. To je ona tajna lampa koja nam u samotnim časovima, kada se sećamo mladosti, ozaruje lice blagošću i nespokojem. Ležaj u travi, tamo iza živice, još miriše na tvoje uzdrhtalo telo, nezaboravna devojko! Tamo, još šapućemo o velikoj ljubavi, a vino što pijem već je sasvim tamno. Takvo je i u čašama mojih prijatelja - školskih drugova s kojima se povremeno viđam.
Početkom juna kruševačka Gimnazija obeležava sto trideset godina postojanja, a moja generacija trideset pet godina mature. Mladalački snovi mnogima su ostali neostvareni. Jedno smo želeli, drugo stekli, treće živimo - uglavnom, ne sve po zaslugama. Nisam bio na maturskoj godišnjici. Kažem, u šali, sigurno ću doći na pedesetogodišnjicu, i to u kratkim pantalonama, vitak i visok, do tada imam vremena da porastem i na bolje da se promenim. O štapu da ne pričam, biće čvrst i podnosiće me, već sam ga kupio i rekao sam mu da ću tada biti dobar. Daću mu vina pa neka peva kao desetak mladića i devojaka za susednim stolovima što pevaju "tiho noći, moje zlato spava". Maturanti. Opraštaju se od gimnazijskih klupa. Ocenjeni da su sazreli. U njihovim čašama vino nije potamnelo. Svetluca. Žari se i osmehuje pri svakom gutljaju. Omamljuje. Vara. Ne znam kada smo sišli sa Bagdale i otišli svako u svoj nesmiraj. Ne znam da li smo otišli. Ne znam, bar za sebe. Možda sam još tamo. Ako ste u prilici, popnite se na Bagdalu u predvečerje, naći ćemo se ispod bagremova, popićemo zajedno malo vina, možemo i više, kako budemo raspoloženi.
Na Bagdali ispod bagremova
1.
Na Bagdali sam
u pljusku sam poljubac
zagrljaj ko zna čiji
2.
Ispod bagremova
od mirisa opojnog
vazduh je svilen
3.
U zagonetku
iz nebeske čitanke
plamen ulazi
4.
Zlatno vreteno
u ruci nevidljive
pralje zazuja
5.
Crna dragano
iz cveta bagremovog
nemamo kuda
6.
Kad se najmanje nadam
izvori tajni
žubore strasno
7.
Čudesnu šaru
vino na svom jeziku
radosno veze
8.
U zagrljaju
zebnje i nade
čekam najzad da svane
9.
Iz rujnog vina
iza brega bagdalskog
zora izroni
10.
U bagremu na Bagdali
da mi je još jednom
osvanuti
11.
Nešto mi kaže
da ću sutra ujutru
ustati samlji
12.
Zamah po zamah
u otkosu mi mladost
bolno složena
13.
Bagrem u cvetu
čudesno oko vidi
i kad se sklopi
14.
Magleni pramen
zastire mlado sunce
na dnu pogleda
15.
Proleće vraća
iz dalekih predela
sjaj u izvore
16.
Poljub u tami
mamio je pupoljak
da se razvije
17.
Sveta semenko
svojim te dahom punim
srećno da pukneš
18.
List ustreptao
nije li stih
koji je vetar smislio
19.
Iz moga smeha
žar u čijem se domu
sad razgovara
Autobiografija
Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.
U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima... Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.
Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu "Zadruga", ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.
Komentari
radomir moj skoleki drug
radomir moj skoleki drug sedeli u istoj klupi legenda POZDRAV SKOLSKOM
Dodaj komentar