Radomir Andrić, predsednik Udruženja književnika Srbije, objavio je 1995. godine zapis i pesmu o kruševačkim gimnazijalcima i Bagdali.

Nedavno sam opet bio na Bagdali ispod bagremova. Opet je cvet vejao i opet sam vino pio u predvečerje. Samo pored mene nisu bili: Juga, Radule i Dimitrije - otišli su nenadano preko visokog brega, jedan sa drugim u nepovrat, za nezavršenim slikama i skulpturama, u boji plavetnoj, gustoj i misaonoj. Hteo sam još nešto da kažem, ali mi je reč ostala u grlu, u setnoj koštici, nemoćna da se izlije u glasu, da nastavi negdašnji razgovor. Rujno vino u čaši predamnom postajalo je tamnije kako je noć zastirala bagrenjak. Iz tame dopiru šapati. Ljubavno grcanje. Bagdala je kruševačko ljubavno gnezdo. Prva ljubavna pesma. Poljubac koji večno ostaje da svetli na usnama. To je ona tajna lampa koja nam u samotnim časovima, kada se sećamo mladosti, ozaruje lice blagošću i nespokojem. Ležaj u travi, tamo iza živice, još miriše na tvoje uzdrhtalo telo, nezaboravna devojko! Tamo, još šapućemo o velikoj ljubavi, a vino što pijem već je sasvim tamno. Takvo je i u čašama mojih prijatelja - školskih drugova s kojima se povremeno viđam.

Početkom juna kruševačka Gimnazija obeležava sto trideset godina postojanja, a moja generacija trideset pet godina mature. Mladalački snovi mnogima su ostali neostvareni. Jedno smo želeli, drugo stekli, treće živimo - uglavnom, ne sve po zaslugama. Nisam bio na maturskoj godišnjici. Kažem, u šali, sigurno ću doći na pedesetogodišnjicu, i to u kratkim pantalonama, vitak i visok, do tada imam vremena da porastem i na bolje da se promenim. O štapu da ne pričam, biće čvrst i podnosiće me, već sam ga kupio i rekao sam mu da ću tada biti dobar. Daću mu vina pa neka peva kao desetak mladića i devojaka za susednim stolovima što pevaju "tiho noći, moje zlato spava". Maturanti. Opraštaju se od gimnazijskih klupa. Ocenjeni da su sazreli. U njihovim čašama vino nije potamnelo. Svetluca. Žari se i osmehuje pri svakom gutljaju. Omamljuje. Vara. Ne znam kada smo sišli sa Bagdale i otišli svako u svoj nesmiraj. Ne znam da li smo otišli. Ne znam, bar za sebe. Možda sam još tamo. Ako ste u prilici, popnite se na Bagdalu u predvečerje, naći ćemo se ispod bagremova, popićemo zajedno malo vina, možemo i više, kako budemo raspoloženi.

Na Bagdali ispod bagremova

1. 

Na Bagdali sam

u pljusku sam poljubac

zagrljaj ko zna čiji

2.

Ispod bagremova 

od mirisa opojnog

vazduh je svilen

3.

U zagonetku

iz nebeske čitanke

plamen ulazi

4.

Zlatno vreteno

u ruci nevidljive

pralje zazuja

5.

Crna dragano

iz cveta bagremovog

nemamo kuda

6.

Kad se najmanje nadam 

izvori tajni

žubore strasno

7.

Čudesnu šaru

vino na svom jeziku

radosno veze

8.

U zagrljaju

zebnje i nade

čekam najzad da svane

9.

Iz rujnog vina

iza brega bagdalskog

zora izroni

10.

U bagremu na Bagdali 

da mi je još jednom

osvanuti

11.

Nešto mi kaže

da ću sutra ujutru

ustati samlji

12.

Zamah po zamah

u otkosu mi mladost

bolno složena

13.

Bagrem u cvetu

čudesno oko vidi

i kad se sklopi

14.

Magleni pramen

zastire mlado sunce

na dnu pogleda

15.

Proleće vraća

iz dalekih predela

sjaj u izvore

16.

Poljub u tami

mamio je pupoljak

da se razvije

17.

Sveta semenko

svojim te dahom punim

srećno da pukneš

18.

List ustreptao

nije li stih

koji je vetar smislio

19.

Iz moga smeha

žar u čijem se domu

sad razgovara

---

Autobiografija

Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.

U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima... Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.

Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu "Zadruga", ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.

---